ВРЕМЕ У РУКАМА ПИОКЕРА Породична традиција часовничарског заната у Кикинди

Како каже, његовом деди Јован Сараз постао је учитељ, а како је у то време у Кикинди постојала и средња школа за часовничаре, Роберт имао прилику и за формално образовање. Часовничарску радњу касније је наследио Игоров отац, Иштван, који је радњу водио од 1989. до 2014. године, када је отишао у пензију. Иштван Пиокер такође је завршио средњу школу за часовничара, а његов посао преузели су синови, који су одлучили да наставе традицију.

– Мој старији брат и ја смо трећа генерација у нашој породици која се бави овим занатом – нагласио је тридесетосмогодишњи Игор Пиокер. – Сада се највише доносе сатови ради замене батерија, каишева и наруквица, а радимо и промену стакала, разне ситне поправке и отклањамо кварове.

Осим тога, у радњи „Пиокер“ могу се сервисирати механички сатови, али и поправити све врсте сатова – ручних, џепних, будилника, каминских, зидних и стојећих сатова. У радњи је могуће поправити и оквир за наочаре, заменити батерије у кључевима за аутомобиле, али и купити нови сатови, углавном јапанских произвођача, као и накит од нерђајућег челика.

Када је реч о наставку породичне традиције, наш саговорник каже да је његов син још увек мали да би научио сајџијски занат, али да воли да дође у радњу и гледа сатове. Према његовим речима, раније је у Кикинди било десет часовничара, док данас само њихова радња нуди поправке и одржавање старих сатова.

– Свако време носи нешто своје, када су почели да се користе мобилни телефони, сви су мислили да се сатови више неће носити – објашњава Игор Пиокер. – Исто то су говорили и када су се појавили паметни сатови, али људи ипак воле класичне сатове и носе их, надам се да ће тако занат опстати.

Ипак, љубав према традиционалним сатовима остаје јака, а њихова радња прима сатове на поправку чак и из Суботице, Зрењанина и околних места у којима нема часовничара, као и из пограничних делова Румуније. Један од изазова с којима се у радњи суочавају јесте недостатак делова за старе сатове, па је некад посебно тешко изаћи у сусрет муштерији.

– У Србији не постоји школа за часовничара, па се овај занат преноси са колена на колено – рекао је наш саговорник. – Мислим да је случај сличан и са другим занатима, млади се за старе занате могу заинтересовати једино ако се неко у ужем кругу породице бави тиме, па да тако науче како се ради.

Сваки  занат је злата вредан, па је и овај, како Пиокер каже, довољан да се може пристојно живети. Како воли да каже, часовничарски занат је господски – ради се унутра, углавном је чист. Руке се замасте једино кад се поправљају зидни или већи сатови. Игор Пиокер каже и да су му од помоћи и конкурси које држава расписује, а тичу се набавке машина и репроматеријала. 

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.