ТЕРЗИЈСКО-АБАЏИЈСКИ ЗАНАТ Александар Алимпијевић чува традицију кројећи народну ношњу
У данашњем свету где доминира вештачка интелигенција, занимање које издваја традиционалну вештину од модерних технологија постаје вредније, a пример синергије традиције и брзог начина живота управо је тридесетдвогодишњи мастер економиста Александар Алимпијевић из Нових Лединаца.
Он се, поред своје каријере као тест девелопер у компанији „Levi9 Technology Services“, активно бави и очувањем народне ношње, настојећи да сачува и пренесе богату традицију кроз своје креације.
Пут у свет народне ношње почео је из љубави према традиционалној игри и фолклору, која траје више од 24 године. Како се у Културно-уметничком друштву „Виноградар“ у Лединцима нашао пред изазовом мањка ношње за наступе, одлучио је да направи реплику традиционалног јелека. Самоуки мајстор Александар првенствено се ослања на технике које су му пренете кроз породицу, пре свега од баке, бивше шнајдерке, која га је подучила основама и помагала му.
– Мислим да имам гена за шивење, а када сам упознао свог ментора Драгана Миливојевића, који иза себе има десетине хиљада направљених комада ношње, а још више оригинала који су му прошли кроз руке, од самоуког момка постао сам професионалац који познаје набавку материјала, израду ношње и вез – рекао је наш саговорник.
Како даље прича, и породица му је дала ветар у леђа када је увидела да заиста има дар за прављење ношње. Његов рад се не ослања само на учење из литературе – у питању је спој интуиције, традиције и посвећености. Александар ствара нове узорке народних ношњи, често се враћајући изворима инспирације, попут старих слика и оригиналних кројева.
– Драган је главни и одговорни кривац за све ово што сам до сада постигао – објаснио је уз смешак Александар, који са великим поштовањем говори о свом ментору и пријатељу. – Када се нађем пред изазовом, каже ми да имам посебан дар и да могу руком направити све што ми око види. Онда сваки примерак ношње који не постоји осим на слици, ја покушам да направим и сачувам од заборава.
Израда народне ношње захтева опсежно познавање техника. Александар користи различите материјале попут срме, свиле и плиша, стварајући орнаменте који карактеришу специфичне типове јелека из разних делова Србије. Процес започиње избором материјала, а затим се наставља са скицирањем и кројењем по узору на оригиналне комаде ношње. У његовом раду, важне су и ситнице попут веза, али и израда орнамената од срме, зумбање коже, нашивања шљокица, пеглања и штиркања, што све заједно чини јединствени комад.
– Највећи изазов је време које је потребно да се сваки комад доведе до савршенства, па је тако за израду београдског јелека потребно око 12 дана целодневног рада – објашњава Алимпијевић, чији рад издваја ручна израда рељефних избочина које савремене индустријске вез и кординг машине не могу да репродукују. – Машине могу бити брже од човека, али не могу заменити страст и љубав коју уткам у сваки комад ношње који руком направим, а та љубав се види управо на сваком мотиву и извезеној шари.
Ипак, има новина и у Александровом занату, те је у рад укључио и машине, а проширио је сарадњу са људима који ткају, хеклају и везу. Наш саговорник се све више укључује и у организацију културних догађаја – он се бави припремом културно-уметничких друштава за снимање емисија, гостовања, такмичења и смотре, и то не само у Србији, већ и у дијаспори. У сфери интересовања су му и шминка и фризуре, па је у стању да припреми цео фолклорни састав за наступ, све до облачења ношње пред излазак на сцену.
– Срећан сам када видим задовољство и осмех на лицу купаца, нарочито када правим уникатне комаде ношње за венчања и крштења, који ће употпунити њихов срећан дан – рекао је Алимпијевић, посебно нагласивши важност традиције у савременом друштву и приликама.
Поред домаће сцене, на коју се, како Александар тврди, тешко може пробити због постојећег монопола, његове ношње путовале су и ван граница Србије – комплети које је израдио носе ансамбли у Сиднеју (Аустралија), Њујорку, као и у Швајцарској, Аустрији и Италији. Како каже, тиха вода брег рони, те се Александар нада да ће више српских ансамбала препознати квалитет и дати му слободу да им направи ношњу. Тренутно, Алимпијевић највише прави и продаје београдске јелеке, и то богато украшене, срмене, као и зубуне – влашке, пожаревачке, кумановске, алексиначке, али и мачванске и београдске ђудице.
Иако се стари занати суочавају са изазовима попут недостатка интереса младих, Александар верује у снагу преношења традиције.
– Срећом, за терзијско-абаџијски занат још увек има интересовања и знања се преносе – додао је наш саговорник. – Све је мање људи који младе могу да науче занатима, да им помогну да усмере енергију како би се на крају тиме бавили и једном то знање пренели на наредну генерацију. Имао сам срећу да су ме у мојој намери да правим ношњу, прави људи на правом месту усмерили у добром правцу.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
