(ВИДЕО) ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ БУЊЕВАЧКИХ ПАПУЧА Дејан је последњи мајстор овог старог заната
У времену када брза мода преплављује тржиште, у једном тихом дворишту у Суботици и даље одзвања ритам стогодишњег заната.
Дејан Ковач, последњи мајстор традиционалних буњевачких папуча, својим вештим рукама одржава нит која повезује прошлост и садашњост војвођанске равнице.
"Сваки убод иглом је прича за себе. Ове папуче нису биле само обућа – оне су биле симбол друштвеног статуса, традиције и, можда најважније, женске спремности за брак. Идеја да се бавим папуџијском занатом ми је била наметнута од старог “папучоша” Лајче Кујунџића и пре његове смрти сам се заинтересовао за овај занат. Ја сам четврта генерација која ради са овим старим алатима.Поносан сам што сам успео да сачувам овај занат од изумирања”, говори Ковач док на салашу Ковач 1920 демонстрира умеће старо више од једног века.
Некада давно, у равницама Војводине, квалитет и количина папуча у девојачком миразу говорили су више од хиљаду речи. Двадесет пари ручно рађених папуча било је стандардни део спреме коју је млада носила у нови дом.
"То је било мерило њеног друштвеног положаја и спремности за брак, али и доказ умешности њене породице. Пошто је Суботица мултикултурални и мултинационални град и ово је наша традиција.Ове папуче некада између два светска рата носили сус ви. И Мађари, Срби, Буњевци, Хрвати, Словаци, Немци, па чак и Јевреји. Ове папуче су се некада поклањале и носиле суи з даме из Београда, Беча и Будимпеште. Буњевке су надалеко биле познате по свом златовезу и то је била била једна својеврсна мода тога доба”, каже суботички папуџија и додаје:
“Када је Јосип Броз Тито посетио Суботицу са својом супругом Јованком, њој је овај град управо поклонио буњевачке папуче.То говори колико су биле цењене и надалеко познате. Ја данас нема конкуренцију јер све израђујем ручно по технологији старој од 250 година и за сада правим нашим фолклорним друштвима. Папуче правим Буњевкама које чувају обичај да за веридбу од свекрве добију црвене ручно израђене папуче”, каже уз осмех Ковач.
Посебност Ковачевог рада лежи у верности оригиналној технологији. Користи алат стар више од сто година – нож, шило, маказе и кљешта.
Упркос модернизацији која је поједноставила набавку сировина, Ковач инсистира на традиционалном процесу израде. Сваки пар папуча носи печат ручног рада и јединствене технике која се преносила генерацијама.
"Можда данас ретко ко купује традиционалне папуче, али сваки пар који направим је мост према нашој културној баштини. Ове папуче се налазе у витринама широм света у Канади, Америци, Аустралији широм Европе код Суботичана који их држе као украс, јер их подсећају на родни град. Верујем да папуче имају будућност”, каже саговорник.
У времену када традиционални занати убрзано нестају, Ковачева радионица постаје више од радионице – она је живи музеј, место где се чува не само вештина израде папуча, већ и богата културна историја војвођанске равнице. Његова посвећеност занату поставља важно питање: како сачувати традиционалне вредности у свету који се незаустављиво мења?
За Ковача, одговор је једноставан:
"Свака папуча коју направим је мој мали допринос очувању нашег културног наслеђа. Док год постоји макар један пар ових папуча, живеће и прича о томе ко смо били и ко смо данас.”
Иначе, ускоро ове папуче могу да се нађу и на модним пистама, јер је једна креаторка из Милана однела неколико пари.Занимљиво је и то да нема лев и десна папуча, него се праве тако да се прилагођавају стопалу.
Текст, фото и видео: С. Иршевић
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.