VREME U RUKAMA PIOKERA Porodična tradicija časovničarskog zanata u Kikindi

Kako kaže, njegovom dedi Jovan Saraz postao je učitelj, a kako je u to vreme u Kikindi postojala i srednja škola za časovničare, Robert imao priliku i za formalno obrazovanje. Časovničarsku radnju kasnije je nasledio Igorov otac, Ištvan, koji je radnju vodio od 1989. do 2014. godine, kada je otišao u penziju. Ištvan Pioker takođe je završio srednju školu za časovničara, a njegov posao preuzeli su sinovi, koji su odlučili da nastave tradiciju.

– Moj stariji brat i ja smo treća generacija u našoj porodici koja se bavi ovim zanatom – naglasio je tridesetosmogodišnji Igor Pioker. – Sada se najviše donose satovi radi zamene baterija, kaiševa i narukvica, a radimo i promenu stakala, razne sitne popravke i otklanjamo kvarove.

Osim toga, u radnji „Pioker“ mogu se servisirati mehanički satovi, ali i popraviti sve vrste satova – ručnih, džepnih, budilnika, kaminskih, zidnih i stojećih satova. U radnji je moguće popraviti i okvir za naočare, zameniti baterije u ključevima za automobile, ali i kupiti novi satovi, uglavnom japanskih proizvođača, kao i nakit od nerđajućeg čelika.

Kada je reč o nastavku porodične tradicije, naš sagovornik kaže da je njegov sin još uvek mali da bi naučio sajdžijski zanat, ali da voli da dođe u radnju i gleda satove. Prema njegovim rečima, ranije je u Kikindi bilo deset časovničara, dok danas samo njihova radnja nudi popravke i održavanje starih satova.

– Svako vreme nosi nešto svoje, kada su počeli da se koriste mobilni telefoni, svi su mislili da se satovi više neće nositi – objašnjava Igor Pioker. – Isto to su govorili i kada su se pojavili pametni satovi, ali ljudi ipak vole klasične satove i nose ih, nadam se da će tako zanat opstati.

Ipak, ljubav prema tradicionalnim satovima ostaje jaka, a njihova radnja prima satove na popravku čak i iz Subotice, Zrenjanina i okolnih mesta u kojima nema časovničara, kao i iz pograničnih delova Rumunije. Jedan od izazova s kojima se u radnji suočavaju jeste nedostatak delova za stare satove, pa je nekad posebno teško izaći u susret mušteriji.

– U Srbiji ne postoji škola za časovničara, pa se ovaj zanat prenosi sa kolena na koleno – rekao je naš sagovornik. – Mislim da je slučaj sličan i sa drugim zanatima, mladi se za stare zanate mogu zainteresovati jedino ako se neko u užem krugu porodice bavi time, pa da tako nauče kako se radi.

Svaki  zanat je zlata vredan, pa je i ovaj, kako Pioker kaže, dovoljan da se može pristojno živeti. Kako voli da kaže, časovničarski zanat je gospodski – radi se unutra, uglavnom je čist. Ruke se zamaste jedino kad se popravljaju zidni ili veći satovi. Igor Pioker kaže i da su mu od pomoći i konkursi koje država raspisuje, a tiču se nabavke mašina i repromaterijala. 

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.