СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ОПАНЧАРСТВА ПОРОДИЦЕ ВАСИЋ Срећна прича с тужним крајем
– Када сам 1991. године дошао да радим у локалу на Рибљој пијаци, било је нас тридесеторо занатлија и три апотеке, сада су ту три занатлије, од којих је један затворио радњу пре пар месеци, и 30 апотека – почео је срећну причу с тужним крајем опанчар Радослав Васић из Новог Сада.
Некада је Радослав са својим оцем Боривојем правио опанке из свих крајева Србије, кожне каишеве и новчанике, а Новосађани и странци су стајали у реду испред радње да би пазарили, присећа се наш саговорник.
– Посао је готов, а од кломпи и друге обиће не можемо довољно да зарадимо, покосила нас је индустрија – објашњава за „Дневник“ Радослав Васић. – Немамо кожару, кожу морам да набављам из иностранства. Нестанком фабрика које су производиле сировине полако нестају и занати, а некада смо правили опанке из свих крајева Србије.
Иначе, Радослав је завршио кожарску струку 1984. године, а цело његово одељење примљено је у тадашњи „Стандард“, где је од ученика, напредовао до позиције пословође, а потом прешао у комерцијалне послове. То му је пружило прилику да редовно посећује све сајмове у Југославији, те је често путовао у Љубљану, Загреб и Београд.
– Сво сам знање и умеће држао у малом прсту, а онда је све пукло – присећа се Радослав. – „Стандард“ сам напустио у 1991. године и прешао код оца у радњу на Рибљој пијаци која постоји од 1952. године. Прешао сам 1995. године на Футошку пијацу, где сам радио пуних 27 година.
Радослав има два сина која су га наговарала да настави посао. Ипак, Радослав је одлучио да занат окачи о клин и да уплови у неке нове пословне воде. Како каже, да би се млади заинтересовали за занате потребна је промена из корена, занате треба вратити у школе и увести обавезне праксе код преосталих занатлија.
– Сада од хиљаду туриста који уђу да погледају опанке и сликају, можда троје њих заправо пазари, а и што би, кад наш народ не купује – објашњава Васић. – Све је ово лепо на око, али једноставно не иде, у питању је ручни рад, доста је уложено времена и знања. Немојте мислити да се лако предајемо, боримо се деценијама, правили смо и новије моделе обуће, али се само појединци одлучују да купе, остали наручују кинеску робу, а са њима нема борбе, превише их је.
Радослав се ипак не жали, како каже, иза њега је више од тридесет година богатог стажа, а имао је прилику да ради са оцем, на ког се и даље угледа.
– Мој отац је прави опанчар, мајстор свог заната – истакао је он. – Боривој перфектно сече кожу ножем, а већ мене су у школи учили да то радим машински или лењиром. Никада нисам престао да се дивим његовој прецизности и лакоћи у раду.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.