СТОЈАНКА САВИЋ ИЗ БЕШКЕ ЧУВА ЗАНАТЕ И ДУШУ ТРАДИЦИЈЕ Таленат и љубав према ручном раду кроз три генерације жена

Стојанка Савић, кројач конфекционар по струци, али уметница по души, данас је једна од ретких која своју љубав према старим занатима не само негује, већ и планира да пренесе даље.

– Са пустовањем сам почела релативно скоро, већ дуже време имам жељу да поседујем једне ваљенке и како су прилично скупе, решила сам да их сама направим. Тако сам кренула са пустовањем вуне, још увек нисам дошла до ваљенки, али стремим том циљу. Ваљане вуне сам научила онлајн, углавном пратећи туторијале руских мајстора и наравно да и сама планирам да делим и пренесем све оно што сам научила – рекла је Стојанка Савић за „Дневник“.

Љубав према текстилу и креирању нашој саговорници јавила се још у детињству, када је гледала своју самоуку мајку како шије сукње и костиме. Управо посматрањем вештих руку мајке, одлучила је да упише Одсек за дизајн на Београдској политехници, а данас ради за домаћи бренд „Браге кошуље“, израђујући одећу која носи печат ручног рада и посвећености. Љубав коју је наследила од мајке, као и таленат, Стојанка је успешно пренела и на своју ћерку.

– Стари занати за мене представљају спој традиције, вештине и културе једног народа. Они су сведоци прошлих времена, начина живота и рада који се преносио с колена на колено. Стари занати у себи носе дух заједнице, креативност и поштовање према природи и материјалима – истакла је она и додала да је важно неговати старе занате јер они чувају културни идентитет и подсећају на порекло и идентитет – нагласила је наша саговорница.

Како каже, многи занати захтевају умеће које се не може научити из књига, већ кроз праксу и посвећеност, па се одржавањем старих заната они развијају и прилагођавају савременом свету.

– Рукотворине, нажалост, често нису довољно цењене у данашњем друштву које је навикло на брзу и масовну производњу. Људи често бирају јефтиније, фабричке производе, не размишљајући о труду, времену и умећу које се улаже у ручни рад – казала је.

Иначе, Стојанка Савић своју креативну страну негује разним креацијама које поклања пријатељима и познаницима. Тако је дизајнира и прави вилењаке за Нову годину, зеке за Ускрс и необичне лампе. Од пустоване вуне прави торбе, а док је планова много више, времена је недовољно. Наша саговорница пустује у слободно време, „себи за душу“, што је, како каже, испуњава и чини опуштеном и срећном.

Уједно је и чланица Удружења жена „Узор“ из Старог Сланкамена, у ком је имала прилику да научи стару технику – штампујит вез, који се ради посебном иглом на плишу, а који планира да употреби у некој од својих наредних креација.

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.