БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЕЛЕМИР (1) Заборављени банатски Ангор Ват обрастао у трње и јорговане
Пера и Сава Латиновић изродили су 14. деце - сва су преживела, поженила се и поудавала, добила децу. На једном од четири гробља у Елемиру, оном на које наиђете када пољским путем стигнете из правца Арадца, налази се јединствени споменик направљен од 14 кракова, на сваком је по једно Перино и Савино дете са својим брачним другом и децом. Редак пример велике и сложне породице и дирљиве захвалности деце својим родитељима.
Десно од овог је напуштено немачко гробље са капелом на врху брда. Гробље је потпуно зарасло у густо растиње и окружено трњем и јоргованима. Тек када се пробијете кроз лавиринт жбуња и дрвећа указаће вам се капелица на врху брда, попут некаквог заборављеног банатског Ангор Вата. Ноге и руке су ми биле већ прилично изгребане када сам стигао на врх. Сви гробови су зарасли и очигледно их нико већ годинама не посећује, осим једног. Гроб Павла, Марије и Леона Лесковеца очишћен је и испред споменика се налазио увенули букет цвећа.
Преко пута старог немачког гробља, на тераси куће стоји жена, каже ту су од 1995. кад су избегли из Босанског Петровца: „Добро си прошао само са огреботинама. Има у том жбуњу свега: виђала сам лисице, јазавце, зечеве, змије... Ваљало би то раскрчити и очистити да породице могу да обиђу гробове својих. Сви ми имамо негде гробове старих и волимо да су очишћени. Кад поново прођеш а ти наврати на кафу! Нови Сад је најлепши град, ишла сам ту пре рата у Угоститељску!” У писаним историјским изворима село Елемир се под тим именом помиње тек у 16. веку, међутим сматра се да је прва насеобина Елемираца насеље „Бабато“ на левој обали Тисе, чији први помен датира из прве половине 14. века (1332—1337). Насеље је припадало до 1454. породицама Петефи и Данфи из Македоније, а затим издато у закуп грофовима Фогачи од Димеша и Гача. Током 16. века, после 1552. Мехмед паша Соколовић као заповедник Баната са седиштем у Бечкереку даје дозволу за градњу села где се и данас налази.
Дворац породице Киш настао је на породичном имању у Елемиру. Изграђен је крајем 18. века, између 1795. и 1796. Подигли су га јерменски трговац Исак Киш и његов син Агоштон Киш. Дворац породице Киш заузимао је централно место у Елемиру. Иако дворца више нема, насеље које се налази на том месту мештани зову - Каштел.
Исак Киш купио 16.000 јутара земље у југозападном делу елемирског атара. За податке о настанку овог порушеног дворца, драгоцено је сведочанство Бориса Павлова у књизи „Властелинство Елемир”: „Каштел је био заиста импресиван. Централна стаза предивног парка водила је право до главног улаза у дворац. Велика свечана сала, портрети породице Киш, каљеве пећи, кинеске вазе, гарнитуре стилског намештаја, кристални лустери, столови за билијар, веома богата библиотека, концертни клавир, дечје собе, спаваће собе, собе за послугу, велика кухиња и трпезарија, ловачка соба са оружјем и препарираним животињама, учионице, гостињске собе, црква и породична крипта. Свуда је владао савршен ред, чистоћа и дисциплина.“ Дворац је генерацијама остао у власништву породице Киш, али се презиме изгубило јер није било мушких наследника. Све до смрти Кишових наследница имање се успешно развијало, а Елемир је постао једно од најзначајнијих места у овом делу Аустро-угарске монархије. Последњи становник дворца био је Геза Фаркаш који је због све већег задужења код банке, дао да се срушити 1936. што је такође судбина која је из истог разлога 1930. задесила раскошнији дворац Лајоша Карачоњија у Новом Милошеву.
Најстарији син Мехмед паше Соколовића се звао Елмир, стога је највећа вероватноћа да одатле потиче име села. Ово се може пронаћи у историјском архиву Цариграда-Истанбул. Почетком 17. века у Крушевском поменику, помиње се извесна калуђерица у Елемиру. На мапи са почетка 18. века, коју је израдио царски заступник Мерси након ослобођења Баната од Турака, уцртано је и село Елемир као настањено место. Пописано је 1717.године 20 кућа са 172 становника.
Елемир је од 1764. православна парохија и седиште Елемирског протопрезвирата. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. констатовао да место припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је било српско. Када је 1797. пописан православни клир Темишварске епархије ту је записано пет православних свештеника.
Од 1786. после насељавања немачких колониста јужни део села бележи се као немачки а северни — српски Елемир. Школа у Елемиру почиње са радом 1772. а похађа је 13 ђака.
У истом веку, на првој лицитацији спахилука одржаној 1. августа 1781. богати јерменски трговац стоком Исак Киш из Ердеља, купује око 16.000 јутара земље у југозападном делу елемирског атара и на имању. До октобра 1794. Холанђани су саградили прву ветрењачу на Кишовом имању - то је прва ветрењача у том делу Европе. Немачки Елемир постаје самостална општина од 1797. Он и његови потомци, подижу од 1795. велелепни дворац у месту. За време мађарске буне 1848-1849. године спахија Ерне Киш постао је први мађарски генерал. Заклетву на Мађарском уставу је положио 2. августа 1848. Постао је заповедник банатског дела Јужне армије. Дана 12. септембра 1848. Срби су ушли у Елемир и похарали Кишов дворац. После неуспешне опсаде Панчева децембра 1848. Киш бива смењен и од тада је верни пратилац Лајоша Кошута, председника Хонведске мађарске владе. Код Вилагоша је дошло 11. августа 1849. до капитулације мађарске војске, а Ерне Киш ухапшен. Елемирски спахија а мађарски војсковођа стрељан је са осталим побуњеничким мађарским генералима - 6. октобра 1849. у Араду. Спахилук Елемир је био конфискован између 1849-1867. и под управом закупца Лудовикуса Пирета де Бихаина, фелдмаршала и управника Баната. Када је рехабилитован покојни Ерне Киш, његови поседи су прешли у руке наследника. Последње спахије елемирског дворца и поседа били су породице зетова Бобор и Даниел.
У Елемиру је 1897. избила побуна против велепоседника у којој су Елемирци масовно учествовали. Пред крај Другог светског рата домаћи Немци напуштају село и одлазе у Немачку. Они који су остали у селу, углавном стари, жене и деца - завршили су у логору Книћанин (1945-1948) који многи нису преживели. Њихов део села насељавају Срби из Босанске Крајине. Од тада Елемир постаје јединствено место са једном општином. На основу закона из 1959. Општина Елемир се припаја Општини Зрењанин, а у селу се формира месна канцеларија.
За седам дана на овом месту наставак приче о Елемиру: о православној и римокатоличкој цркви, фудбалској утакмици чија је звезда био млади Нигеријац, српски зет - као и мистериозно несталој бисти Ернеа Киша, једног од 13 мађарских генерала које су 6. октобра 1849. Аустријанци погубили у Араду након што је пропала Мађарска буна 1948/49.
Роберт Чобан
