ОВО ЈЕ НАЈВИШЕ И НАЈТУЖНИЈЕ СРПСКО СЕЛО НА ШАР-ПЛАНИНИ Окружени Албанцима без ниједног запосленог; НУДЕ ИМ НОВАЦ ЗА КУЋЕ АЛИ НИКО НЕ ПРОДАЈЕ
Село Сушиће је највише и најтужније село на Шар-планини.
Штрпце, Шар-планина, Брезовица, кавал, шарпланинци, овце и шарски сир. То су симболи и теме ових места на Косову и Метохији. Емисија "Око магазин" је посетила село у општини Штрпце које је по свим аспектима специфично. У овом планинском селу, време као да је стало.
Зове се Сушиће и свако би помислио да је име добило по томе што је суво, без воде. Становници овог села, заправо су жедни да кажу некоме оно што их мучи. У Сушиће не можеш да уђеш, нити да изађеш, а да те пола села не види. На самом улазу налази се продавница, али то није само продавница, већ и биоскоп, кафић - све што треба.
Мештанин Златко Томић је описао како се живи у овом селу и зашто се баш зове Сушиће, кад има воде.
"Стари кажу да се зове Сушиће јер је три пута горело и остало је суво, раније су куће биле од сламе. Али ми у селу највише воде имамо, никад жедни не можете да останете, где год да кренете свуда има извора", почео је причу Златко и додао:
"Живимо овде, па како да кажем, поштено. Ја се бавим воћарством, повртарством, пољопривредом. Нисам запослен - не радим ја, не ради син, не ради ћерка. Три члана породице и ниједан не ради, сви смо на бироу. Ја примам неку накнаду 130 евра, у Бујановцу подигнем још 20 евра значи укупно 150 евра, кад платим такси мени остане само тих 130 евра. Тако да од тога живе три члана породице. Хвала богу, не дамо се. Ми не живимо, ми преживљавамо", рекао је Златко.
У селу, како каже, има тридесет кућа и у свакој породици је иста прича - нико није запослен.
"Цело село је незапослено. Ниједан човек из Сушиће годинама нигде не може да се запосли", рекао је Томић.
Сушиће је окружено албанским селима и одувек су становнике звали граничари.
"Ово село је остало као што је било пре 100 година. Као за време цара Душана, као да је његов капут остао овде. Мој деда је ову кућу направио и тако је остало. Ја имам земљу овде, али немам чиме да је обрађујем. Тражио сам, молио, кумио једно тракторче да ми дају, али нема. Добију они који немају педаљ земље. Борим се да имам брашно бар, основне намирнице", рекао је Златко.
Како додаје, њему је то живот и да га неко зове у град и да му да куле и палате, он не би отишао због природе у Сушићу.
"Ми живимо у нади да почне од негде да 'капље', надамо се да ће се нешто променити", закључио је Златко.
У селу поред воде има и струје, али многи немају шпорет на струју, па било да је зима или топлије лето, морају да пале ватру да би нешто скували. Већина младих отишла је у Београд да раде грађевинске послове. Мештанин Александар Миленковић је радио као грађевинац у Београду, али се на крају вратио у своје село. Има 33 године и троје деце.
"Грађевину сам радио седам година, радио сам и у ресторану, али сам се вратио овде. Отишао сам из села јер није било посла, немаш од чега да живиш - отишао сам трбухом за крухом. А у Београду није било лоше, али није било ни добро. Сваки дан посао кућа, а овде имам бар кућу. Не морам да плаћам кирију и онда сам се вратио, али колико видим сада све је горе и горе и мораћу опет у Београд. Имам жену и троје деце, не радимо ни супруга ни ја, живимо од социјалне помоћи и дечијег додатка. Нема посла овде... нема ништа. Бавимо се пољопривредом, али то је то, морамо неки динар да узмемо. Дете не зна да препозна да ли имаш или немаш, него каже - дај. Боримо се колико можемо, али општина Штрпце је таква. Никада нису дошли овде да питају да ли нешто треба, како живимо. Скоро су запослили 50 људи, али из нашег села никога. У последњих 25 година из Сушића неће никога да запосле", рекао је Александар.
Александар је рекао да ако опет оде за Београд, више се никада неће вратити у село.
"Све је горе, прошле године у децембру нам је шест дана био блокиран пут и нисмо имали ни струје ни воде, нико није дошао. Дете ми се разболи, добије температуру, на леђима морам да га носим осам километара да га одведем у болницу, како ћеш", рекао је.
Како је додао, Албанци долазе и нуде паре за њихове куће, рачунајући да ће Срби одатле отићи, али још нико из села није продао своју некретнину.
У Сушићу постоји једна основна школа и учитељица сваки дан путује из Штрпца до села како би држала наставу. "Деца једва чекају 13 часова, а то је почетак наставе сваки дан у овој школи", рекла је наставница.
Dnevnik/RTS
