OVO JE NAJVIŠE I NAJTUŽNIJE SRPSKO SELO NA ŠAR-PLANINI Okruženi Albancima bez nijednog zaposlenog; NUDE IM NOVAC ZA KUĆE ALI NIKO NE PRODAJE

Štrpce, Šar-planina, Brezovica, kaval, šarplaninci, ovce i šarski sir. To su simboli i teme ovih mesta na Kosovu i Metohiji. Emisija "Oko magazin" je posetila selo u opštini Štrpce koje je po svim aspektima specifično. U ovom planinskom selu, vreme kao da je stalo.

Zove se Sušiće i svako bi pomislio da je ime dobilo po tome što je suvo, bez vode. Stanovnici ovog sela, zapravo su žedni da kažu nekome ono što ih muči. U Sušiće ne možeš da uđeš, niti da izađeš, a da te pola sela ne vidi. Na samom ulazu nalazi se prodavnica, ali to nije samo prodavnica, već i bioskop, kafić - sve što treba. 

Meštanin Zlatko Tomić je opisao kako se živi u ovom selu i zašto se baš zove Sušiće, kad ima vode. 

"Stari kažu da se zove Sušiće jer je tri puta gorelo i ostalo je suvo, ranije su kuće bile od slame. Ali mi u selu najviše vode imamo, nikad žedni ne možete da ostanete, gde god da krenete svuda ima izvora", počeo je priču Zlatko i dodao:

"Živimo ovde, pa kako da kažem, pošteno. Ja se bavim voćarstvom, povrtarstvom, poljoprivredom. Nisam zaposlen - ne radim ja, ne radi sin, ne radi ćerka. Tri člana porodice i nijedan ne radi, svi smo na birou. Ja primam neku naknadu 130 evra, u Bujanovcu podignem još 20 evra znači ukupno 150 evra, kad platim taksi meni ostane samo tih 130 evra. Tako da od toga žive tri člana porodice. Hvala bogu, ne damo se. Mi ne živimo, mi preživljavamo", rekao je Zlatko.

U selu, kako kaže, ima trideset kuća i u svakoj porodici je ista priča - niko nije zaposlen.

"Celo selo je nezaposleno. Nijedan čovek iz Sušiće godinama nigde ne može da se zaposli", rekao je Tomić.

Sušiće je okruženo albanskim selima i oduvek su stanovnike zvali graničari.

"Ovo selo je ostalo kao što je bilo pre 100 godina. Kao za vreme cara Dušana, kao da je njegov kaput ostao ovde. Moj deda je ovu kuću napravio i tako je ostalo. Ja imam zemlju ovde, ali nemam čime da je obrađujem. Tražio sam, molio, kumio jedno traktorče da mi daju, ali nema. Dobiju oni koji nemaju pedalj zemlje. Borim se da imam brašno bar, osnovne namirnice", rekao je Zlatko.

Kako dodaje, njemu je to život i da ga neko zove u grad i da mu da kule i palate, on ne bi otišao zbog prirode u Sušiću. 

"Mi živimo u nadi da počne od negde da 'kaplje', nadamo se da će se nešto promeniti", zaključio je Zlatko.

U selu pored vode ima i struje, ali mnogi nemaju šporet na struju, pa bilo da je zima ili toplije leto, moraju da pale vatru da bi nešto skuvali. Većina mladih otišla je u Beograd da rade građevinske poslove. Meštanin Aleksandar Milenković je radio kao građevinac u Beogradu, ali se na kraju vratio u svoje selo. Ima 33 godine i troje dece.

"Građevinu sam radio sedam godina, radio sam i u restoranu, ali sam se vratio ovde. Otišao sam iz sela jer nije bilo posla, nemaš od čega da živiš - otišao sam trbuhom za kruhom. A u Beogradu nije bilo loše, ali nije bilo ni dobro. Svaki dan posao kuća, a ovde imam bar kuću. Ne moram da plaćam kiriju i onda sam se vratio, ali koliko vidim sada sve je gore i gore i moraću opet u Beograd. Imam ženu i troje dece, ne radimo ni supruga ni ja, živimo od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Nema posla ovde... nema ništa. Bavimo se poljoprivredom, ali to je to, moramo neki dinar da uzmemo. Dete ne zna da prepozna da li imaš ili nemaš, nego kaže - daj. Borimo se koliko možemo, ali opština Štrpce je takva. Nikada nisu došli ovde da pitaju da li nešto treba, kako živimo. Skoro su zaposlili 50 ljudi, ali iz našeg sela nikoga. U poslednjih 25 godina iz Sušića neće nikoga da zaposle", rekao je Aleksandar.

Aleksandar je rekao da ako opet ode za Beograd, više se nikada neće vratiti u selo. 

"Sve je gore, prošle godine u decembru nam je šest dana bio blokiran put i nismo imali ni struje ni vode, niko nije došao. Dete mi se razboli, dobije temperaturu, na leđima moram da ga nosim osam kilometara da ga odvedem u bolnicu, kako ćeš", rekao je.

Kako je dodao, Albanci dolaze i nude pare za njihove kuće, računajući da će Srbi odatle otići, ali još niko iz sela nije prodao svoju nekretninu.

U Sušiću postoji jedna osnovna škola i učiteljica svaki dan putuje iz Štrpca do sela kako bi držala nastavu. "Deca jedva čekaju 13 časova, a to je početak nastave svaki dan u ovoj školi", rekla je nastavnica.

Dnevnik/RTS