ОВО ЈЕ СЕЛО СА НАЈВИШЕ ВИСОКООБРАЗОВАНИХ ПО БРОЈУ СТАНОВНИКА Сваке године конкуришу за канализацију, а чекају и плин у школи

И док пола Бачке друмовима некуд јури и жури, или диже прашину по атарима остављајући за собом голобраде њиве, у Пригревици, крај канала ДТД, тога дана нас дочекује живахни мир мештана који нам се јављају као да смо бар из истог краја села.

Једни ужурбано иду у куповину док сунце не упекне још јаче, други изводе децу у преподневни ђир, трећи чекају школарце и последње школско звоно у првој смени, а ми... Ми уживамо у труцкању калдрме која се несебично прострла по већини пригревачких улица, ловимо попадало кестење још увек ушушкано у бодљикавој чаури, ослушкујемо тихо приповедање стабала које памти када је земљом завладао макадам, па најзад гранитна коцка и тек понекуд асфалт. На Тргу хероја, где нас посматра шест пари немих очију – Васиља Гаћеше, Нине Мараковић, Милоша Чавића, Стојана Матића, Драгана Ракића и Мирка Штулића – схватамо да смо се заденули у село бораца који су изградили Пригревицу из нових, али и већ постојећих темеља, додавши свом свету простор за нове успехе и победе.

– Село нам је прелепо – јасна је председница Савета Месне заједнице Тијана Матић која у Пригревици живи последњих 30-ак година, откада је отишла из родног Вуковара. – Деведесетих нас је у селу живело више од 5.000, а сад нас преспава око 2.500. Откако нам мештани задњих година одлазе у иностранство и Нови Сад, дошли смо до тога да нам је свака десета кућа празна. Међутим, има и оних који се досељавају, углавном из Апатина, али и из централне Србије.

Добар географски положај свакако да мештанима нуди прегршт пословних могућности, али и пространство и слободу коју могу да имају у свом селу. Ипак, 21. век је од силних промена донео и ту да се пољопривредом у овом крају бави све мање људи...

– Ми који не радимо у Апатину реално имамо потребу да одемо до града неколико пута месечно и то кад нам треба банка или већа набавка. Имамо пијацу суботом, али и свако од нас има баштицу у којој узгајамо нешто непрскано, органско... Ипак, оно што нам је тренутно најважније јесте да градимо православну цркву посвећену Огњеној Марији – прича председница Савета.

И док се један храм сваког дана све више уздиже, други – католички – копни. У њему је тренутно нешто попут ограђене ботаничке баште под ведрим небом, и ма колико поетично изгледало, ипак представља девастацију цркве којој ни свети Јован Крститељ не може изрећи шта је чека.

– Везане су нам руке, ништа не можемо да радимо сами од себе, за све требају благослови, дозволе, новац – каже Тијана Матић, те додаје да су им болна тачка и извори термалне воде. – Некад је овде била јодна бања која је радила до 1973. године. Онда су је затворили и воду су одвукли у бању Јунаковић и тако зауставили туристички развој нашег места. Раније је, наравно, село било живље, имали смо много кафића, дискотеке, чак и стриптиз бар. Данас имамо неколико локала, али најмлађи немају где да излазе и славе рођендане. Зато нам је идеја да направимо неку играоницу, али и да још боље опремимо дечја игралишта.Од великих планова прва на списку је канализација која је још пре пар деценија почела да се решава, али је онда решено да се све обустави, а да мештани и даље остану на своје две-три-четири септичке јаме по двориштима.

– Сваке године конкуришемо за канализацију, али то све много кошта и морало би да се ради испочетка. За сад чекамо да нам реше плин у школи, то су нам обећали – прича наша саговорница.

Кад би околности биле идеалне, и Улица Василија Гаћеше би била под заштитом, будући да са својим густим крошњама кестена може и те како да парира оној чувеној у Кикинди, Улици генерала Драпшина. Такође, Пригревица би могла и да настави тренд најшколованијих људи по броју становника, будући да тврде да су по том питању водећи у Војводини. Као и у рукомету, фудбалу, каратеу, музици, аутомобилизму... А тек што знају да направе жур за 9. мај, када су им Мајске свечаности илити Дани села, када се Пригревица пресвлачи у слављеничке одоре под чије скуте деца најбезбедније одрастају. 

Скоро шест деценија читалачке борбе

Прво Спомен обележје изграђено у Пригревици након Другог светског рата била је Спомен библиотека, јединствено здање сазидано 1967. године у знак сећања на пале жртве Баније и Лике, а чије су породице насељене у ово село 1941-1945. Доживотни управник библиотеке био је књижевник Бранко Ћопић (1915-1984) који је био и веома чест гост.

– Тадашње руководство нашег села одлучило је да се подигне врста споменика, али да не буде класичан, већ библиотека која ће служити мештанима – прича библиотекарка Мирјана Мрђеновић Грња, која у овој институцији ради последњих 15 година.
Интензивно пратећи промене у друштву, а нарочито међу децом која слободно време све више проводе уз савремене технологије, наша саговорница истиче да јесте све изазовније мотивисати младе да се заљубе у књигу, али будући да ради посао који воли, ништа јој није тешко и увек јој је све узбудљиво.

– Нажалост, сваке године имамо све мање читалаца. Раније, кад сам радила двократно, никад нисам била сама, увек је некога било са мном, а сад деца ако и дођу по лектиру... а ми имамо све више и више предивних наслова – вели Мрђеновић Грња, додајући да је најбитније радити са децом још од малих ногу, те им умето телефона и цртаћа дати сликовнице и дечје књижице.
Спомен библиотека тренутно има фонд од око 22.500 књига, али и скоро 300 чланова. Међутим, најредовнији „посетилац” ове институције је наш лист „Дневник” који предано, из дана у дан, већ годинама стрпљиво окреће своје странице верним читаоцима са севера Бачке.

– Трудимо се да увек набављамо нове и атрактивне наслове, нарочито за жене које су нам махом главни читаоци, а које узимају љубиће, трилере, историјске романе... – наводи библиотекарка, извињавајући се што нас је дочекала прљавих руку, будући да јој је у току ревизија књижевног фонда.

Завршавамо нашу заправо непланску посету библиотеци, па на самом крају завирујемо у спомен-књигу са 967 ручно исписаних имена људи који су живот дали за своју земљу, а чије су породице колонизацијом досељене у Пригревицу. А онда поново климамо главом ка бисти Рајка Чулета, Пригревчанина на чију иницијативу је цело библиотечко здање и настало а сазидано уз помоћ ондашње Задруге.

Посматрамо детаље којима је окићена Спомен библиотека, замишљамо како је живот изгледао тада у развијеном црно-белом филму, смишљамо оправдања зашто су боје донеле нове изазове и искрено се надамо да ће борачка судбина доживети бар први век откако је књижевно ордење пажљиво нанизано на полице.

Текст и фото: Леа Радловачки