(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МАРИЈА ВЕГЕР, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ ЕВРОПСКИХ КОШАРКАШИЦА СВИХ ВРЕМЕНА Звездани пут филигранске душе

Било је и после ње доста кошаркашица које су умећем заслужиле да уђу у анале, али је Марија, популарна Малчика, остала да нас сјајем подсећа на један незаборавни период. У њему фолирања није могло да буде: или си био ас светског и европског формата, или, ма колико да си то желео, тамо ти места није било.

Марија је данас пензионерка у родном Новом Саду, мајка и бака која је посвећена сину Ладиславу, његовој породици и њеном слаткишу, како ословљава унука од пет месеци. Када смо је замолили да нас подсети на своју спортску и не само такву причу, није било никаквог условљавања и, она је, ево, поштовани читаоче, пред вама.

- Било нас је три сестре и ја сам, као најмлађа, једина данас остала - почела је причу Вегерова. - Средња сестра, Тереза, тренирала је кошарку, али смо нас две биле сушта супротност по темпераменту и по изгледу, али и по схватању свега у животу. Била сам по томе ближа најстаријој Катарини. У сваком случају, Тереза ме је, 1959. године, повела на Еђшег на један тренинг, где је била у то време шљака и то је било - то. Имала сам тада 11 и по година и после сам на том месту сама проводила јако пуно времена. Сећам се, било је лето, неких 40 степени, када сам на терену стајала боса, рекавши себи да желим да постанем репрезентативка. Тренирала сам и, на сву срећу, за првог тренера имала дивног човека, Јаноша Албрехта... Да није било њега, ко зна да ли бих наставила да тренирам. Расла сам у беди, с мајком и без оца, у собичку од четири пута два метра, а мама је имала нас три и ишла је од куће до куће да ради, како би нас прехранила и школовала.

Албрехт, човек који је био наш колега, новинар у „Мађар соу”, „купио” је пажњу Вегерове и усмерио њену пажњу на спорт који је, са сваким новим даном, волела све више.

- Никада није повисио глас, био је сјајан педагог, а мој физички изглед није указивао на то да имам филигранску душу и да сам јако осетљива. Памтим да ме је. једном приликом, послао у свлачионицу, баш када смо учили двокорак. Имали смо мало лопти, а ја сам му приговорила да хоћу да шутирам, а не да држим лопте. Без грубости, показао ми је пут у свлачионицу, али, генерално, тог човека смо сви обожавали.

Прича је наставила да се развија...

- После је терен од шљаке заменио онај бетонски и напољу смо још увек играли чак и 1968. године, када сам с репрезентацијом Југославије освојила сребрну медаљу на Европском првенству у Италији. Пре тога, са јуниоркама сам, такође на ЕП у Бугарској, освојила медаљу истог сјаја, а ја сам, 12 или 13 секунди пре краја, убацила неки полухорог, којим смо и победили. Кући смо се вратили фургоном, јер није било места у возу. Свеједно, нико од нас тада није био срећнији. Убрзо сам ушла у најбољи тим и од те 1968. играла сам по 40 минута за Југославију.

Увек је Марија, која је освојила брнзу на ЕП 1970. и поново сребро, 1978. године у Пољској, била на мети противничких одбрана, јер практично, није постојао начин да је зауставе.

- И сама се понекад чудим шта сам све истрпела, али, знате, младост носи своје. Свако води неку унутрашњу борбу са властитим бесом и треба све то каналисати. Елем, имам и данас најдужи стаж у националном тиму Југославије, играла сам за њу пуних 14 година. За то време, седам пута сам била најбољи стрелац наше земље, што ми је омогућило да три пута играм ревијалне утакмице за селекцију Европе, од чега сам у два наврата била и њен капитен. Уз то, држим још увек апсолутни рекорд и у мушкој и у женској конкуренцији са 40,2 поена у просеку по утакмици и то у време када није било „тројки”. За то сам добила много признања на локалном, покрајинском и републичком нивоу. Највише поена постизала сам два пута, у оба наврата против београдског Партизана, када сам убацила по 74 коша. Ипак, увек сам тврдила да је није најбоља она која постигне највише кошева, већ она која, укупном игром, допринеси успеху свог тима.

Уз осмех, Вегерова се присетила и речи чувеног тренера Ранка Жеравице, који јој је казао да људи, када она постигне двадесет и кусур поена, кажу како је играла - слабије.

- Била сам рођени таленат и заиста сам одскакала. Иза тога је, међутим, уз надареност, стајао и велики рад, као и упорност. Увек ми је било најважније да играм за екипу и да увек пружим максимум. Била сам потпуно сконцентрисана на сваку утакмицу и никада нисам чула публику. Када су ме, пред крај каријере, звали да, заједно са Иреном Гал, помогнем Војводини да се врати у прволигашко друштво, била сам лисица и тренирала сам тада само једном недељно, тек толико да наместим руку.

Ипак, у чему је била тајна кошарке испред њеног времена, какву је играла Марија Вегер?

- Рођена сам у знаку јарца, који је упоран, па сам, а таква сам и данас, била јако дисциплинована према свему оном што радим. Увек је, после неке утакмице, први био шутерски тренинг и, сећам се, у некадашњој нашој сали Кабела, имали смо десет позиција с којих смо шутирали на кош. Требало је са сваког места да убацимо по десет лопти у кош, а ја сам увек наглас бројала своје покушаје и, када нисам била сигурна, још једном сам убацила лопту. И не само то: када сам била репрезентативка, а није било неке акције државног тима, морале смо сваки дан, после тренинга, да у Кошаркашки савез, на дописници, шаљемо извештај о томе од колико шутева смо колико убацили. А битно је да се нагласи да смо тада морали да шутнемо и убацимо по 800 пута. Међутим, радња шута толико је код мене постала аутоматизована, да сам увек знала, када избацим лопту, да ли она иде у кош, или не. Е, то сам стекла сама тренирајући по врућини на Еђшегу, у време када се читав Нови Сад од врућине бранио на Штранду.

Имала је Вегерова и неке играчице које су умеле да је бране боље од других.

- Постојала је једна девојка, Ева из Црвене звезде, не бих да лицитирам њеним презименом, била је брза и мала и редовно је, од назад, успевала да ми избије лопту. Тада сам говорила да Звезда против нас игра са четири кошаркашице, јер је та девојка имала задатак једино мене да чува, како год зна и уме.

С Војводином је наша саговорница освојила, дакле, две титуле првака, а тренер јој је био њен супруг, такође легендарни Ладислав Демшар.

- Прве године, 1969, имале смо четири бода више од до тада неоприкосновене Црвене звезде, а следеће и читавих 10. Поседовала сам, наравно, тада своје идоле, међу којима су биле покојна Цица Калушевић и Милица Радовановић, а код мушкараца били су то Јосип Ђерђа, Аца Николић, Радивој Кораћ, по којем су ме многи и звали, проглашавајући ме за женског Кораћа. 

Присетила се Марија кроз разговор дуела с највишом кошаркашицом тог времена, такође легендарном Уљаном Семјоновом (214 цм) из Летонске Даугаве из Риге. Признала је и да више не одлази на утакмице својих наследница из Војводине, иако је дуго радила с децом и то за никакву плату. Све то је допринело њеној одлуци да више не иде на утакмице, осим понекад, када на ред дође сусрет ветерана у Суботици, с којима друговање траје, како каже, већ пуне 24 године.

Александар Предојевић