(NE)ZABORAVLJENI: MARIJA VEGER, JEDNA OD NAJBOLJIH EVROPSKIH KOŠARKAŠICA SVIH VREMENA Zvezdani put filigranske duše
Ime Marije Veger, dugogodišnjeg kapitena ženske košarkaške reprezentacije Jugoslavije i jedne od najboljih igračica Evrope u istoriji tog sporta, ističe se i danas, poput kakvog svetionika.
Bilo je i posle nje dosta košarkašica koje su umećem zaslužile da uđu u anale, ali je Marija, popularna Malčika, ostala da nas sjajem podseća na jedan nezaboravni period. U njemu foliranja nije moglo da bude: ili si bio as svetskog i evropskog formata, ili, ma koliko da si to želeo, tamo ti mesta nije bilo.
Marija je danas penzionerka u rodnom Novom Sadu, majka i baka koja je posvećena sinu Ladislavu, njegovoj porodici i njenom slatkišu, kako oslovljava unuka od pet meseci. Kada smo je zamolili da nas podseti na svoju sportsku i ne samo takvu priču, nije bilo nikakvog uslovljavanja i, ona je, evo, poštovani čitaoče, pred vama.
- Bilo nas je tri sestre i ja sam, kao najmlađa, jedina danas ostala - počela je priču Vegerova. - Srednja sestra, Tereza, trenirala je košarku, ali smo nas dve bile sušta suprotnost po temperamentu i po izgledu, ali i po shvatanju svega u životu. Bila sam po tome bliža najstarijoj Katarini. U svakom slučaju, Tereza me je, 1959. godine, povela na Eđšeg na jedan trening, gde je bila u to vreme šljaka i to je bilo - to. Imala sam tada 11 i po godina i posle sam na tom mestu sama provodila jako puno vremena. Sećam se, bilo je leto, nekih 40 stepeni, kada sam na terenu stajala bosa, rekavši sebi da želim da postanem reprezentativka. Trenirala sam i, na svu sreću, za prvog trenera imala divnog čoveka, Janoša Albrehta... Da nije bilo njega, ko zna da li bih nastavila da treniram. Rasla sam u bedi, s majkom i bez oca, u sobičku od četiri puta dva metra, a mama je imala nas tri i išla je od kuće do kuće da radi, kako bi nas prehranila i školovala.
Albreht, čovek koji je bio naš kolega, novinar u „Mađar sou”, „kupio” je pažnju Vegerove i usmerio njenu pažnju na sport koji je, sa svakim novim danom, volela sve više.
- Nikada nije povisio glas, bio je sjajan pedagog, a moj fizički izgled nije ukazivao na to da imam filigransku dušu i da sam jako osetljiva. Pamtim da me je. jednom prilikom, poslao u svlačionicu, baš kada smo učili dvokorak. Imali smo malo lopti, a ja sam mu prigovorila da hoću da šutiram, a ne da držim lopte. Bez grubosti, pokazao mi je put u svlačionicu, ali, generalno, tog čoveka smo svi obožavali.
Priča je nastavila da se razvija...
- Posle je teren od šljake zamenio onaj betonski i napolju smo još uvek igrali čak i 1968. godine, kada sam s reprezentacijom Jugoslavije osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Italiji. Pre toga, sa juniorkama sam, takođe na EP u Bugarskoj, osvojila medalju istog sjaja, a ja sam, 12 ili 13 sekundi pre kraja, ubacila neki poluhorog, kojim smo i pobedili. Kući smo se vratili furgonom, jer nije bilo mesta u vozu. Svejedno, niko od nas tada nije bio srećniji. Ubrzo sam ušla u najbolji tim i od te 1968. igrala sam po 40 minuta za Jugoslaviju.
"Raspaliću ti šamarčinu"
Rekla nam je Marija Veger da nikada nije dobila tehničku grešku, ali se i setila utakmice na novosadskom Sajmištu, kada je Vojvodina igrala protiv gradskog rivala Partizana sa Telepa.
- Mi smo, 1969. godine, postale prvakinje države, a Partizan je bio treći na tabeli - objasnila je Malčika. - Tribine su bile ispunjene, a tada se igralo na gvozdenim, nezaštićenim konstrukcijama koša. Krenula sam u kontru, imala sam dug korak i odličan odraz, a jedna od rivalki, zvala se Svetlana, dok sam bila u vazduhu, gurnula me je i ja sam klizeći išla ka konstrukciji koša i povredila se. Ostala mi je uspomena i dan-danas na taj duel, a ja sam suparničkoj igračici rekla: „Raspaliću ti šamarčinu, da ćeš se okretati”. Ja, koja nikada nisam nikome grubu reč rekla! Bilo je to u afektu, a sve je čuo čuveni sudija Jakšić, koji je delio pravdu na taj utakmici. Ipak, nije mi dao tehničku, a kasnije, na večeri u hotelu „Park”, rekao mi je da je, po pravilima, trebao to da učini, ali i dodao: „Svaka vam čast šta vi sve izdržavate na terenu”.
Uvek je Marija, koja je osvojila brnzu na EP 1970. i ponovo srebro, 1978. godine u Poljskoj, bila na meti protivničkih odbrana, jer praktično, nije postojao način da je zaustave.
- I sama se ponekad čudim šta sam sve istrpela, ali, znate, mladost nosi svoje. Svako vodi neku unutrašnju borbu sa vlastitim besom i treba sve to kanalisati. Elem, imam i danas najduži staž u nacionalnom timu Jugoslavije, igrala sam za nju punih 14 godina. Za to vreme, sedam puta sam bila najbolji strelac naše zemlje, što mi je omogućilo da tri puta igram revijalne utakmice za selekciju Evrope, od čega sam u dva navrata bila i njen kapiten. Uz to, držim još uvek apsolutni rekord i u muškoj i u ženskoj konkurenciji sa 40,2 poena u proseku po utakmici i to u vreme kada nije bilo „trojki”. Za to sam dobila mnogo priznanja na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. Najviše poena postizala sam dva puta, u oba navrata protiv beogradskog Partizana, kada sam ubacila po 74 koša. Ipak, uvek sam tvrdila da je nije najbolja ona koja postigne najviše koševa, već ona koja, ukupnom igrom, doprinesi uspehu svog tima.
Uz osmeh, Vegerova se prisetila i reči čuvenog trenera Ranka Žeravice, koji joj je kazao da ljudi, kada ona postigne dvadeset i kusur poena, kažu kako je igrala - slabije.
- Bila sam rođeni talenat i zaista sam odskakala. Iza toga je, međutim, uz nadarenost, stajao i veliki rad, kao i upornost. Uvek mi je bilo najvažnije da igram za ekipu i da uvek pružim maksimum. Bila sam potpuno skoncentrisana na svaku utakmicu i nikada nisam čula publiku. Kada su me, pred kraj karijere, zvali da, zajedno sa Irenom Gal, pomognem Vojvodini da se vrati u prvoligaško društvo, bila sam lisica i trenirala sam tada samo jednom nedeljno, tek toliko da namestim ruku.
Ipak, u čemu je bila tajna košarke ispred njenog vremena, kakvu je igrala Marija Veger?
- Rođena sam u znaku jarca, koji je uporan, pa sam, a takva sam i danas, bila jako disciplinovana prema svemu onom što radim. Uvek je, posle neke utakmice, prvi bio šuterski trening i, sećam se, u nekadašnjoj našoj sali Kabela, imali smo deset pozicija s kojih smo šutirali na koš. Trebalo je sa svakog mesta da ubacimo po deset lopti u koš, a ja sam uvek naglas brojala svoje pokušaje i, kada nisam bila sigurna, još jednom sam ubacila loptu. I ne samo to: kada sam bila reprezentativka, a nije bilo neke akcije državnog tima, morale smo svaki dan, posle treninga, da u Košarkaški savez, na dopisnici, šaljemo izveštaj o tome od koliko šuteva smo koliko ubacili. A bitno je da se naglasi da smo tada morali da šutnemo i ubacimo po 800 puta. Međutim, radnja šuta toliko je kod mene postala automatizovana, da sam uvek znala, kada izbacim loptu, da li ona ide u koš, ili ne. E, to sam stekla sama trenirajući po vrućini na Eđšegu, u vreme kada se čitav Novi Sad od vrućine branio na Štrandu.
Imala je Vegerova i neke igračice koje su umele da je brane bolje od drugih.
- Postojala je jedna devojka, Eva iz Crvene zvezde, ne bih da licitiram njenim prezimenom, bila je brza i mala i redovno je, od nazad, uspevala da mi izbije loptu. Tada sam govorila da Zvezda protiv nas igra sa četiri košarkašice, jer je ta devojka imala zadatak jedino mene da čuva, kako god zna i ume.
S Vojvodinom je naša sagovornica osvojila, dakle, dve titule prvaka, a trener joj je bio njen suprug, takođe legendarni Ladislav Demšar.
- Prve godine, 1969, imale smo četiri boda više od do tada neoprikosnovene Crvene zvezde, a sledeće i čitavih 10. Posedovala sam, naravno, tada svoje idole, među kojima su bile pokojna Cica Kalušević i Milica Radovanović, a kod muškaraca bili su to Josip Đerđa, Aca Nikolić, Radivoj Korać, po kojem su me mnogi i zvali, proglašavajući me za ženskog Koraća.
Prisetila se Marija kroz razgovor duela s najvišom košarkašicom tog vremena, takođe legendarnom Uljanom Semjonovom (214 cm) iz Letonske Daugave iz Rige. Priznala je i da više ne odlazi na utakmice svojih naslednica iz Vojvodine, iako je dugo radila s decom i to za nikakvu platu. Sve to je doprinelo njenoj odluci da više ne ide na utakmice, osim ponekad, kada na red dođe susret veterana u Subotici, s kojima drugovanje traje, kako kaže, već pune 24 godine.
Aleksandar Predojević
Druženje sa prvacima sveta
Zanimljiva je svakako priča i o tome kako je Marija bila na oporavku na Bledu, baš u vreme kada se igralo muško Svetsko prvenstvo u Ljubljani, na kojem je naša tadašnja zemlja osvojila zlatnu medalju.
- Imala sam dijagnozu tada da sam pretrenirana i završila sam na Bledu - objasnila je Vegerova. - Pratila sam Svetsko prvenstvo, ali sam morala svaki dan da popijem čašu vina i to ja, koja nikada nisam pila alkohol. Svake noći sam se s našim reprezentativcima na Bled vraćala u dva-tri sata noću i džaba je bilo sve to. Ćosić, Jelovac i ja smo se družili, iznajmili smo čamac i bilo je divno. Bila sam tada pozvana i kod predsednika Tita u Beograd, koji me je oslovio imenom i to su stvari koje se ne zaboravljaju.
