(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ГЕЗА ПАСТОР Непристрасни тумач правила игре КОШАРКАШКУ ПРАВДУ ДЕЛИО ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ
Геза Пастор (93) није спортско име стекао бавећи се активно неким спортом.
Иако је, као дете, волео да на ледини, тамо где је данас Спенс, с другарима игра фудбал, оног тренутка када је закорачио на кошаркашки терен, судбина му је била предодређена. Као кошаркаш некадашњег новосадског Еђшега, додуше, пласирао се у Прву савезну лигу СФР Југославије, али је добро проценио да нема шансу да се оствари у спорту на начин на који је то желео, па се малко преоријентисао и потражио властити пут, свеједно да ли као тренер или судија. И било је то добро – и за њега, и за нашу кошарку.
Присећајући се времена после Другог светског рата, Геза Пастор нам је рекао да се врло брзо толико загрејао за кошарку да без ње није више могао:
– Када смо лопту почели да бацамо рукама на терену посутом црном шљаком, можете да замислите како је то изгледало. После сваке игре, били смо гарави, а грашке зноја стварале су кривудаве бразде по нашим лицима. Али, волели смо кошарку… Као јуниор, био сам солидан играч, међутим, више од тога нисам могао и брзо сам се помирио с тим. Већ са 17 година, на Палићу, положио сам испит за судију, а курс је водио легендарни Александар Николић. Све је брзо ишло, толико да сам наредне сезоне, у октобру 1948. године, у Зрењанину судио прволигашку утакмицу Пролетер - Милиционар (Сарајево).
Дневница за три дана 26 долара
Прву утакмицу с амблемом ФИБА на грудима, Геза Пастор судио је у Бечу, 1962. године. Играле су тада кошаркашице Униона и МТК из Будимпеште у Купу шампиона, укупна дневница за три дана износила је 26, а судијска такса још седам долара, што су смешне цифре у односу на време у данашњој, модерној кошарци.
Пастор се опробао и као тренер, па је, иако није имао адекватне квалификације, водио Еђшег у првенству, истом оном у којем је био и судија. У једнакој, двострукој улози био је и Јанош Гердов из Зрењанина, који је седео на клупи Пролетера.
– У ово данашње време то бисмо назвали сукобом интереса, али у годинама у којима је кошарка у Југославији била у повоју то никоме није сметало. Тада је свима било стало до саме игре и њој је све било подређено.
Увек пуно гледалиште на Калемегдану
Из данашње визуре, утакмице између Партизана и Црвене звезде су изазов који надвисује оквире спортског дешавања, а судијама је страшно тешко да воде такве сусрете. Као један од наших најбољих судија, међутим, Пастор је често био у прилици да суди утакмице између “вечитих”, које су и тада имале посебну драж.
– Судио сам пуно пута те двобоје, сходно логичном расуђивању, барем по две у свакој сезони. Иако су за обе стране оне значиле и више од борбе за престиж и бодове, задржавале су се у атмосфери међусобног поштовања и уважавања, уз увек препуно гледалиште на зидинама Калемегдана.
Млади нараштај, што је и нормално, не памти време када су се утакмице играле на отвореним теренима, када је током њих умела да падне и киша, а подлога је била од бетона.
– Можда је и све то допринело, иако нисмо имали традицију уз себе и били смо изловани од кошаркашки развијених источноевропских земаља, због политичке ситуације, да брзо ухватимо прикључак и станемо уз бок најбољима. Каснији прелазак у дворане представљао је историјску прекретницу и поставио југословенску кошарку на европски колосек. Било је то велико побољшање за све: играче, судије и гледаоце.
Један податак нарочито је интересантан за овог знаменитог новосадског арбитра: пуних 30 сезона, без прекида, водио је сусрете у нашој елитној кошарци. По томе је Геза Пастор био без премца међу нашим арбитрима, јер је на великој сцени трајао од 1949, па све до сезоне 1977/78. Водио је прецизну евиденцију током своје каријере, па је дошао до следећих, помало нестварних бројки: судио је укупно 285 сусрета у мушкој и 34 у женској конкуренцији. Томе свакако треба додати и 24 утакмице у Купу, од чега је било пет финала код мушкараца и два код девојака.
– Успео сам да тако дуго трајем захваљујући томе што сам доста судио у, назвао бих га тако - романтичарско време наше кошарке. У њему су владали чисти међуљудски и спортски односи и постојало је дубоко међусобно поштовање између тренера, играча и судија. И још нешто: тада није било ни најмањих идеја о томе да би могло да се покуша нешто што је супротно правилима. Арбитар је био уважаван и цењен, као објективни и непристрасни тумач правила игре, његове одлуке примане су без поговора, што, наравно, не значи да је био безгрешан. Ипак, те омашке нису биле приписиване свесним намерама, него чињеници да је и судија само човек који може да погреши. Представљало је част то што сте носили судијску униформу, јер је то подразумевало посебан статус и уважавање у спорту који је крупним корацима крчио пут ка европским и светским висинама.
Подсетио је чика Геза на време када је озбиљан конкурент кошарци била – телевизија. Још док се играло на отвореним теренима, догађало се да се термини утакмица поклапају са емитовањем неке популарне серије, која је за мале екране везивала велики број људи, међу њима и љубитеље спорта.
– Догодило се то да је у једном сусрету између Задра и Партизана у легендарној дворани у Јазинама, који би у нормалним околностима испунио гледалиште до последњег места, присуствовала само шачица људи. Управо та утакмица била је значајна по томе што је у њој дебитовао каснији кошаркашки великан Крешимир Ћосић.
Најтеже у Чачку и Задру
Заиста је много утакмица остало иза Гезе Пастора, који је био и један од најбољих наших судија, па су му често поверавани дерби сусрети. На наше питање где му је било најтеже да дели кошаркашку правду, без размишљања је одговорио:
- Никада није било лако да судите у Чачку и Задру – јасан је био чика Геза. – Биле су то мале, праве кошаркашке дворане, у којима је публика била смештена одмах уз аут линију, што је отварало могућност оним нешто агресивнијим гледаоцима да вам приговарају и, не ретко, гађају вас неким ситнијим предметима. Тамо нисте смели да погрешите, водили смо сви рачуна да до у танчине спроводимо правила, али смо све то успевали да преживимо.
Питали смо кошаркашког ветерана, човека који је едуковао велики број наследника са судијском пиштаљком у устима, како гледа на данашњу кошарку.
– Свестан сам да сада имамо далеко мању државу него што је била велика Југославија, али то не би смело да буде разлог томе што се кошарка у Србији свела на само два клуба – Црвену звезду и Партизан. Они су имају све привилегије, помоћ и подршку државе и друштва, а остали су практично осуђени на пуко преживљавање . Наши репрезентативци вероватно не би освајали европске, светске и олимпијске медаље да, у оно време, титулу првака нису освајали Црвена звезда, Партизан, али и Пролетер, ОКК Београд, Раднички, Цибона, Задар, Југопластика, Олимпија и Босна. Конкуренција је изнедрила врхунски квалитет. Када је у питању европска кошарка, импресионира ме физичка спрема играча, која је постала доминантна, а чини ми се да је сама игра сиромашнија у нечем другом што краси овај спорт. Смета ми што арбитри пречесто трче да нешто провере на екрану уз записнички сто, чиме се прекида ритам неке утакмице.
Током 16 година, колико је носио знак ФИБА на грудима, новосадски судија делио је правду у 154 међународне утакмице, од чега на 52 сусрета националних селекција, плус 34 у европским куповима и 68 турнирских мечева. Један од најзанимљивијих, био је онај из 1970. године, када је у Атини водио дуел АЕК - Олимпик (Антиб), у четвртфиналу Купа шампиона.
– Била је то последња сезона у којој се играло на отвореним теренима, а Французи су у првој утакмици стекли предност од шест поена. Грци су веровали да ће, уз подршку 40.000 бучних навијача, јер играло се на стадиону на коме су 1896. одржане Прве олимпијске игре, успети да прођу даље. У заиста френетичној атмосфери, када се ломио резултат, нестало је светла, а колега из Мађарске Ервин Кашаи и ја нисмо знали шта да радимо. Тек када се грчки министар спорта појавио на терену, вратило се и светло и утакмица је настављена, а АЕК је, и поред тријумфа, остао “кратак” за четири поена. Од очекиваног и већ припреманог славља домаћина није било ништа, а ми чак нисмо добили ни судијску таксу, па су нас исплатили сами играчи – присетио се Геза Пастор, с правом можемо да кажемо легендарни кошаркашки судија, који пензионерске дане проводи у старачком дому на новосадском Новом насељу.
Александар Предојевић