Ветерник од Солунаца до „Олује”

Као да му је то  судбина, Ветерник прима оне који су у  ратним страдањима остали без крова над главом, што након Другог светског рата, што након последњих сукоба 90-тих година. Па ипак, ово место је управо тако и настало.

Наиме, након Првог светског рата у пустари Нови мајур насељавају се  34 инвалидске породице са укупно 107 чланова. Реч је о насељу које је настало како би кров над главом добили ратници и инвалиди из првог Светског рата. А и само име, Ветерник добија по истоименој планини у Македонији где се српска Војска по пробоју Солунског фронта сукобила са бугарским окупатором. Многи су том приликом ослепели од бојног отрова, па им је краљ Александар дао земљу крај Новог Сада.

Али као да није било довољно то што је Ветерник основан као прибежиште ветерана Великог рата који су се заједно са својим породицама јуначки намучили, већ почетком 1941. године, како у монографији „Ветерник“ пише Велимир Вукмановић, књизи коју је издала Матица српска 1994. године поводом 70 година постојања Ветерника, нови агресор, загорчио је ионако горак живот његових житеља.

„Остварујући од раније припремљен план, фашистичка војска и жандармерија Мађарске је 21. априла 1941. године, на други дан Ускрса, протерала  становништво из Ветерника, а с њима и неколико породица из насеља Војвода Мишић. Седам породица није било протерано. Оне су неко време остале у насељу, али су касније морале да га напусте. Међу породицама које су остале био је и Паја Апић. Њега су касније претукли овдашњи Мађари, а кажу да је услед тог и умро“, пише Вукмановић.

Он описује како је становништво из Ветерника протерано на најсуровији начин и да то није било неочекивано јер се већ  чуло за злодела мађарске војске у неким колонистичким местима на северу Бачке и за оно гнусно стрељања Сирижана.

Уз „помоћ“ фолксдојчера, Ветерничани су уз пљување, ударце, увреде спроведени до Дунавског кеја, како пише Вукмановић “на оно исто место где је сада Солдатовићев споменик жртвама фашистичке рације у Новом Саду. Одатле су их скелама пребацили у Петроварадин где се прогнаници деле на две колоне“.

Црногорци, Херцеговци и Босанци одлазе ка Сарајеву и даље у своје завичаје, а српске породице (ту Вукмановић мисли на Србе из централне Србије, прим аут.), које су чиниле највећи број Ветерничана крећу правцем Сремска Каменица-Ириг-Рума- Сремска Митровица, а потом преко Саве у Србију.

Вукмановић пише даље да се након тога у Ветерник уселио мађарски живаљ. Насељено је 86 породица у куће прогнаника. Већ следеће, 1942. године у Ветерник су насељене још 62 мађарске породице. Пре него што су се уселили, окупациона власт је довела Јевреје из Новог Сада који су имали задатак да напуштене куће припреме за нове станаре.

И као што је то већ био обичај и Ветерник добија ново име - Хадиклигет.

Инвалидско насеље занимљиво и новинарима

Владимир Дедијер, као новинар боравио је у Ветернику да би написао рапортажу о животу слепих инвалида. Дедијарова репортажа је, како пише Вукмановић, колико је познато, једини новински запис о Ветернику између два светска рата. Њен садржај побудио је интересовање страних дописника у Београду што је био разлог да Ветерник посете новинари неких листова из Пољске, Чехословачке и Мађарске, а касније и Швајцарске.          

Ипак, како се ближило ослобађање Југославије, међу мађарским усељеницима у Ветернику настала је паника. Сви су се са окупаторском војском повукли у Мађарску.

Чим су утихнуле пушке и топови, већ у првим данима након ослобођења Србије и Војводине 1944. године, како у својој књизи подсећа Вукомановић, заправо већ неколико дана по ослобођењу Новог Сада 23. октобра 1944. године, почеле су се из прогнанства враћати породице које су провеле рат у Мачви и околини Београда.

„Ујесен 1945. године повратиле су се све преживеле породице у свој Ветерник. Затекли су у њему своје куће, руиниране и опљачкане. Почели су све наново уз пратеће поратне тешкоће, али  срећни што су доживели слободу“, стоји у Вукмановићевој монографији.

Кад све ово имамо на уму, па ко је боље од Ветерничана могао да разуме, схвати и саосећа са свим оним несрећницима који су пред Олујом морали да напусте кућне прагове. Ко је боље могао да  замисли њихове муке, сузе за изгубљеном браћом, сестрама, мајкама, очевима... изгубљеном кућом и окућницом, благом, успоменама...

У насељу чији заметак су донели солунци, нашло се места и за ове мученике, њихову децу и породице. Поделило се оно што се имало. Након свега, има живота.

Ветерник је данас приградско насеље Новог Сада и то је једно од већих. Захваљујући управо тој несрећној „Олуји“.

Наиме, према попису из 1991. године у Ветернику је живео 10.271 становник, да би само десет година касније тај број био готово удвостручен. Дакле, према попису  из 2002. године број становника Ветерника попео се на 18.626 и већину чине Срби.

Данас је Ветерник модерно насеље са две основне школе, вртићима, Културно-привредним центром, КУД-ом „Сава Вукосављев“, Фолклорним удружењем „Велико коло“.

Ветерничка црква посвећена „Св. Симеону Мироточивом“ спада међу најлепше верске објекте у Србији саграђене крајем 20. века.

У Ветернику је и Спортски центар „Вујадин Бошков“, тренажна и боравишна база фудбалског клуба „Војводина“.

Дакле, као што је речено, живот иде даље и за све мученике који су преко главе пребацили  страхоте рата. Само нек је мира и слободе.

Саша Поповић