Дневник у Ветернику уочи обележавања годишњице војне акције Олуја

Тужна и трагична годишњица за Србију и српски народ, док Хрватска прогон Срба традиционално прославља као Дан победе и Дан бранитеља.

„Почетак августа за нас су тешки дани, а за Хрвате дани радости. Али се надам да ћемо имати довољно разума да, колико је могуће скривајући своје емоције и тугу, покушамо у политичком смислу да спустимо тензије, и да буде мање увреда и тензија у односу на prеthodnе године“, поручио је председник Србије Александар Вучић, како су то пренели медији.

Државни врх Србије, с председником Вучићем на челу, биће учесници догађаја у Ветернику, као и председник Републике Српске Милорад Додик. Председници Србије и Републике Српске ће се након парастоса, којим ће почети програм, обратити окупљенима. Најављено је да ће на скупу говорити и особа из избегличке колоне која је 1995. године као дете морала да напусти свој дом и крене на пут према Србији. 

Ветреник није случајно изабран за обележавање годишњице прогона Срба. У том месту надомак Новог Сада, како сами мештани кажу, половину становништа чине управо избегличке породице из Хрватске. Они су пре 22 године у првим данима августа тракторима и колима, ко се како снашао, кренули према Србији, путовали данима и нашли кров над главом код родбине или пријатеља у Ветернику. Мештани зправо из тих разлога сматрају да би годишњицу убудуће требало сваке године обележавати у Ветернику, као што је Хрвати обележавају традиционално у Книну. 

У Ветернику се , када га је екипа „Дневника” посетила, завршавало уређење фудбалског игралишта, а машине „Чистоће” су чистиле улице. Трава је већ свугде била уредно покошена, ограде офарбане, а завршено је и асфалтирање трију улица код стадиона. Били су очишћени и канали за кишницу поред путева, који, како мештани тврде, нису чишћени већ пола века.   

„Не поновило се никад и никоме оно што се српском народу десило у Крајини“, каже за „Дневник” Славко Веселиновић, који од 1985. године, када се оженио Новосађанком, живи у Ветернику.

Дошао је из села Голубић у општини Обровац испод Велебита, где су му остали два брата и родитељи. Веселиновић наводи да је досељавање породица из Крајине у Ветерник почело давне 1973. године.     

„Само у мојој улици има петаестак кућа које су у прошлости подигли Крајишници код којих су избеглице августа 1995. године нашле кров над главом. Мислим да је за обележавање годишњице „Олује” право место Ветерник јер га сматрам центром избеглиштва у Војводини“, навео је Веселиновић.  

Прича да је у његовој кући након војне акције „Олуја” било смештено дванаесторо људи. Готово две године су живели код њега и његове супруге Биљане и делили су с њима све што су имали, све док се прогнани људи нису снашли. 

„Тог 4. августа јављено ми је да су родитељи прогнани и да су кренули према Србији трактором, али да је на трактору пукла гума па не могу даље“, прича Веселиновић.

“Узео сам резервни точак и с братом и ујаком кренуо да им помогнемо. Пронашли смо их у Бравском, код Петровца. Брат је преузео бригу о родитељима, ујак о својој родбини, а ја сам сео на трактор  да довезем старије жене и мушкарце који су били у приколици трактора. Пут до Бањалуке је трајао два дана и две ноћи. Код Раче су избеглице упућивали према Косову, али они који су имали некога у другим крајевима Србије могли су да наставе пут ка тим местима. Тако сам ја своје довео у Ветерник.” 

Наставник Милан Вукчевић, који је пре годину дана отишао у пензију, избегао је из општине Обровац. Прича да су дошли у Ветерник јер је његова супруга тамо имала родбину која их је примила и помогла им да се снађу. У Ветернику се настанио с два сина, супругом и родитељима. Стигли су одвојено јер је Милан према Србији кренуо с положаја када им је 4. августа у 22 часа стигло наређење из штаба војске за повлачење. 

„Војна акција је почела 4. августа, у петак. Тог дана су падале гранате и негде око 22 сати на положају смо добили службену информацију из штаба војске да мора бити повлачење испод Велебита у правцу села Голубић, Крупа, Жегар и Ервеник, где смо се прикључили колони у којој је било много трактора с избеглицама, међу којима је било много деце и старих, изнемоглих људи“, прича Вукчевић. 

У колони су били и његови родитељи, стари више од 80 година. Они, међутим, нису знали шта је с њховим сином, тек су у Бањалуци сазнали да је и он у колони. До Бањалуке су путовали пет дана. Тамо су први пут добили храну – у последњем тренутку јер људи су на пут кренули без довољно воде и хране, много их је због изнемоглости завршило у бањалучкој болници. 

„У Ветернику смо лепо примљени, ја сам после четири месеца добио посао у школи, да предајем физику и математику. Овдашњи људи су махом из наших крајева па нема велике разлике у обичајима и традицији, тако да смо успели доста брзо да се навикнемо на нову средину“, навео је Милан Вукчевић. 

Ержебет Марјанов