Резон: Вучићева симултанка оголила немоћ опозиције
Србија није изненађена. Седница Скупштине Србије о Косову и Метохији коју је опозиција тражила недељама, верујући да ће им то обезбедити политички престиж, прерасла је у њихов потпуни дебакл.
Упркос опозиционим претњама седница за Вучића и СНС није била нимало опасна. Али је за опозицију била фатална. Србија се уверила да је једини план за Косово понудио Вучић, а да опозиционари 10 година након пада с власти нису били у стању да смисле и понуде ништа ново. Два дана су образлагали 30 година старе, погрешне обрасце и планове, на основу којих су уназадили Србију, изгубили Косово, власт, бираче и, на крају уништили чак и сопствене партије. После седнице, на којој су 25 сати сведочили о демонстрацији сопствене немоћи, изгубили су прилику да се у скоројој будућности одмакну даље од цензуса. А камоли да угрозе СНС.
Позив Вучићу да дође у Скупштину, тумачили су као замку. Као савршено лукавство. Као неизбежну клопку. Као лансирну рампу за своју популарност. Били су уверени да је седница о Косову прилика да увећају свој, а сруше Вучићев рејтинг. Да поправе политичку позицију у земљи и иностранству. Били су уврени да ће Косово бити преломна тема која ће довести до незаустављивог раста њихове популарности међу бирачима. Као и да ће страни фактор њихове фантастичне идеје препознати као одсудне за завршетак косовске епопеје. Мислили су, ако успеју - ослабиће Вучића. И то је био њихов једини план. И циљ. Знали су да Србији и Србима на Косову неће бити боље, али су се надали да хоће њима. Каква кобна заблуда! Какав погрешан приступ!
Ни једног тренутка нису помишљали да се може догодити да не успеју. А управо то се десило. Седница је представљала Вучићеву симултанку која је оголила немоћ опозиције и довела до новог раста његовог рејтинга.
Уједно, седница је оголила смерове деловања свих опозиционих посланичких група. Дискутовали су о свему само не о суштини ствари. Нису предлагали ништа. Потврђено је, о питању Косова нису размишљали од 2008. А из резултата њихове владавнине очигледно је да нису ни пре 2008. Писали су говоре у скупштини. На брзу руку. У последњим клупама. Неки су рециклирали обраћања стара 10 година. Наступ највећег броја опозицинара био је карикатурални стендап у ком је свако настојао да прећути своју улогу у поражавајућим догађајима после 5. октобра 2000. године. Остали су питање Косова свели на пластенике с јагодама.
Још пре три године сам написао да је по резултатима владавина ДС-а и ДШ-а најпогубнији период у српској историји. Укинута је СР Југославија. Створен хибрид Државна заједница Србија и Црна Гора, који је расформиран само три године касније, осамостаљивањем Црне Горе. Да су им интереси државе били на првом месту, да су мислили о Косову, референдум о црногорској самосталности могао је да не успе. Имали су медије и довољан број Срба у Црној Гори. Али нису имали знања, жеље, воље и политичке мудрости. Самосталност Црне Горе подстакла је даље слабљење међународне позиције Србије и додатну снагу косовским сецесионистичким аспирацијама. Али, од те 2006. све до 2008. нису предузели ништа да спрече противправно проглашење косовске независности. Или јесу. Ако је веровати Викиликсу, тражено је да се проглашење независности помери до окончања другог круга председничких избора, како се не би угрозила Тадићева победа. Чињеница је да је независност проглашена две недеље по окончању председничких избора.
Упркос непобитним доказима, леволиберална скупина странака остала је код погубне политике ДОС-а да је српски народ изазвао косовску кризу и да је за њу одговоран и данас. Али, није проблем у српском народу. Проблем је у Албанцима и међународној заједници. И једном броју српских политичара, медија и интелектуалаца који учествују у кампањи криминализације косовских Срба. На северу Косова не живе криминалци него српски народ. И не малтретирају они Албанце, него Албанци њих. И зато је зачуђујућа кампања једног броја странака из Србије којом настоје да људе који штите интерес Срба на Косову криминализују и претворе их у легитимне мете међународне заједнице. Настојећи да се прикажу ексклузивним патриотама ДШ, Двери и Заветници инсистирају на пренаглашеном, чак конфлитктном родољубљу, иако су неки потписивали Уговор с народом у ком ниједном речју није споменуто Косово. Кад би били у прилици постали би слободни радикали српске државе. Уништили би је за тили час.
Зашто је бусање у прса погрешан пут? Нисмо ми Косово изгубили на јатаган па да га јатаганом враћамо! Изгубили смо га на новчаник и лошом политиком неодговорних странака. Зато сада морамо да преговарамо. Да уместо крупних, а празних речи употребимо снагу памети. Због мира и стабилности. Због будућности. Због наше и албанске деце, због наших и албанских мајки. Кад укинемо преговоре шта нам остане? Усклик да је Косово света земља? Међутим, света земља није реч. Није парола. Света земља није фрустрирани врисак лажног патриотизма. То је раст економије. Раст животног стандарда. То је посвећеност миру и просперитету. Како рече председник, један дан преговора бољи је од хиљаду сати рата.
Вучићев план је реалан и остварив. Преговарати тако да се осигура мир и безбедност Срба на Косову, без признања једнострано проглашене независности. Очување међународне позиције и рејтинга Србије и наставак привлачење нових инвестиција. Јачање економског положаја грађана Србије и Срба на северу Косова. Јачање економије, јачање личних финансија Срба у Србији и на Косову јесте пут који треба следити у будућности.
Егзистенцијално ситуиран грађанин није уцењен човек. Неће свој живот и наслеђе предака посматрати као меницу која може да се уновчи.
Косово се не тиче само Срба и Албанаца на Косову. Тиче се целе Србије. Мир и разумно решавање животних питања створиће услове за бржи развој српске економије. Јер ако се привреда не развија, ако не расту плате, не отварају нове фабрике, људи постају рањиви, подложни манипулацијама и претњама. А политички проблематично Косово је средство за уцењивање Србије. Алат који нас онемогућава да јачамо свој развој и директније улажемо у оснаживање косовских Срба.
Игра Запада око Косова траје дуго. Нису 1948, 1968, 1974, 1989, 1999, или 2008. дошле случајно. То је план који се остваривао у етапама. На сваких 10, или 20 година. Тајна документа Ције о СФР Југославији откривају да је већ 1948. почео да се припрема план одсецања Косова од Србије. План је остварен 74 године касније, баш онако како је наведено у анализама америчких обавештајаца задужених за Југославију.
За извештај о преговарачком процесу гласала је само владајућа већина. Очекивано, опозиција га није подржала, као што не подржава ништа што се тиче унапређења Србије. Не само по питању Косова. Њима сметају развој економије и раст животног стандарда грађана. Зато су уместо подршке понудили приговоре да извештај не нуди планове за будућност. Извештај није стратегија, нити декларација о будућем, он је обавештење о прошлом. А свако ко је очекивао да ће у извештају, осим побрајања ствари које су се десиле, на исти начин таксативно и детаљно бити наведени стратешки планови Србије, или о политици не зна ништа, или нема добре намере. План о ком је обавештено, и чије детаље зна 250 људи, плус 50 људи у скупштинским службама и целокупна јавност нема велике шансе да успе. Све велике замисли су тајне, и треба да остану такве. Зато није претерано рећи да су одбијањем да гласају за извештај ишли у корист Куртија.
С друге стране, планови Вучића и СНС-а су јасни. Садржани су у чињеници да је у последњих 10 година БДП порастао с 32,5 на 67 милијарди евра и да се планира даљи раст БДП-а, плата и пензија. Отварање нових радних места, кроз долазак нових инвеститора. Наставак градње путева, пруга, болница. Унапређење образовања и улагање у развој културе.
С друге стране збир њихових предлога разоткрива немоћ опозиције. Они нуде оно што сви већ знају. Кажу да се Србија у преговорима треба позивати на Устав Србије и Резолуцију 1244. То заиста представља ревулуционарно откриће ког се нико раније није сетио. Још револуционарнији је предлог да упутимо писма Кини и Русији да ставе вето у УН, ако Косово затражи пријем. У питању су две необичности. Иза предлога стоји странка, чији је лидер у авиону изменио резолуцију усаглашену с Русијом, након чега је питање Косова из УН пребачено у Европску унију. И друго, Кина и Русија већ годинама принципијелно подржавају позицију Србије, па се не зна сврха таквих писама. Није сврсисходнији ни захтев да се посланици преко скупштинске комисије снажније укључе у преговоре. Формирање комисије представља простор за велике речи, а мала дела. У политици постоји правило, кад хоћеш да неко питање не буде решено, онда обавезно формираш комисију. Такође, прекид преговора о Косову и члансву у ЕУ, који предлажу десничари изазвао би само штету по Србију.
С математитчког становишта СНС-у одговара оваква опозиција. Прете да ће да дођу на власт, а 10 година од пада с власти и 15 година од косовске сецесије нису били у стању да смисле ништа друго до оног што су нудили и радили док су уништавали Србију. Пошто је очигледно да не нуде ништа, већ да се политиком баве као егзистенцијалним занимањем, треба сви да поднесу оставке. Да не троше узалуд народни новац.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије