Rezon: Vučićeva simultanka ogolila nemoć opozicije

Uprkos opozicionim pretnjama sednica za Vučića i SNS nije bila nimalo opasna. Ali je za opoziciju bila fatalna. Srbija se uverila da je jedini plan za Kosovo ponudio Vučić, a da opozicionari 10 godina nakon pada s vlasti nisu bili u stanju da smisle i ponude ništa novo. Dva dana su obrazlagali 30 godina stare, pogrešne obrasce i planove, na osnovu kojih su unazadili Srbiju, izgubili Kosovo, vlast, birače i, na kraju uništili čak i sopstvene partije. Posle sednice, na kojoj su 25 sati svedočili o demonstraciji sopstvene nemoći, izgubili su priliku da se u skorojoj budućnosti odmaknu dalje od cenzusa. A kamoli da ugroze SNS.

Poziv Vučiću da dođe u Skupštinu, tumačili su kao zamku. Kao savršeno lukavstvo. Kao neizbežnu klopku. Kao lansirnu rampu za svoju popularnost. Bili su uvereni da je sednica o Kosovu prilika da uvećaju svoj, a sruše Vučićev rejting. Da poprave političku poziciju u zemlji i inostranstvu. Bili su uvreni da će Kosovo biti prelomna tema koja će dovesti do nezaustavljivog rasta njihove popularnosti među biračima. Kao i da će strani faktor njihove fantastične ideje prepoznati kao odsudne za završetak kosovske epopeje. Mislili su, ako uspeju - oslabiće Vučića. I to je bio njihov jedini plan. I cilj. Znali su da Srbiji i Srbima na Kosovu neće biti bolje, ali su se nadali da hoće njima. Kakva kobna zabluda! Kakav pogrešan pristup!

Ni jednog trenutka nisu pomišljali da se može dogoditi da ne uspeju. A upravo to se desilo. Sednica je predstavljala Vučićevu simultanku koja je ogolila nemoć opozicije i dovela do novog rasta njegovog rejtinga.

Ujedno, sednica je ogolila smerove delovanja svih opozicionih poslaničkih grupa. Diskutovali su o svemu samo ne o suštini stvari. Nisu predlagali ništa. Potvrđeno je, o pitanju Kosova nisu razmišljali od 2008. A iz rezultata njihove vladavnine očigledno je da nisu ni pre 2008. Pisali su govore u skupštini. Na brzu ruku. U poslednjim klupama. Neki su reciklirali obraćanja stara 10 godina. Nastup najvećeg broja opozicinara bio je karikaturalni stendap u kom je svako nastojao da prećuti svoju ulogu u poražavajućim događajima posle 5. oktobra 2000. godine. Ostali su pitanje Kosova sveli na plastenike s jagodama.

Još pre tri godine sam napisao da je po rezultatima vladavina DS-a i DŠ-a najpogubniji period u srpskoj istoriji. Ukinuta je SR Jugoslavija. Stvoren hibrid Državna zajednica Srbija i Crna Gora, koji je rasformiran samo tri godine kasnije, osamostaljivanjem Crne Gore. Da su im interesi države bili na prvom mestu, da su mislili o Kosovu, referendum o crnogorskoj samostalnosti mogao je da ne uspe. Imali su medije i dovoljan broj Srba u Crnoj Gori. Ali nisu imali znanja, želje, volje i političke mudrosti. Samostalnost Crne Gore podstakla je dalje slabljenje međunarodne pozicije Srbije i dodatnu snagu kosovskim secesionističkim aspiracijama. Ali, od te 2006. sve do 2008. nisu preduzeli ništa da spreče protivpravno proglašenje kosovske nezavisnosti. Ili jesu. Ako je verovati Vikiliksu, traženo je da se proglašenje nezavisnosti pomeri do okončanja drugog kruga predsedničkih izbora, kako se ne bi ugrozila Tadićeva pobeda. Činjenica je da je nezavisnost proglašena dve nedelje po okončanju predsedničkih izbora.

Uprkos nepobitnim dokazima, levoliberalna skupina stranaka ostala je kod pogubne politike DOS-a da je srpski narod izazvao kosovsku krizu i da je za nju odgovoran i danas. Ali, nije problem u srpskom narodu. Problem je u Albancima i međunarodnoj zajednici. I jednom broju srpskih političara, medija i intelektualaca koji učestvuju u kampanji kriminalizacije kosovskih Srba. Na severu Kosova ne žive kriminalci nego srpski narod. I ne maltretiraju oni Albance, nego Albanci njih. I zato je začuđujuća kampanja jednog broja stranaka iz Srbije kojom nastoje da ljude koji štite interes Srba na Kosovu kriminalizuju i pretvore ih u legitimne mete međunarodne zajednice. Nastojeći da se prikažu ekskluzivnim patriotama DŠ, Dveri i Zavetnici insistiraju na prenaglašenom, čak konflitktnom rodoljublju, iako su neki potpisivali  Ugovor s narodom u kom nijednom rečju nije spomenuto Kosovo. Kad bi bili u prilici postali bi slobodni radikali srpske države. Uništili bi je za tili čas.

Zašto je busanje u prsa pogrešan put? Nismo mi Kosovo izgubili na jatagan pa da ga jataganom vraćamo! Izgubili smo ga na novčanik i lošom politikom neodgovornih stranaka. Zato sada moramo da pregovaramo. Da umesto krupnih, a praznih reči upotrebimo snagu pameti. Zbog mira i stabilnosti. Zbog budućnosti. Zbog naše i albanske dece, zbog naših i albanskih majki. Kad ukinemo pregovore šta nam ostane? Usklik da je Kosovo sveta zemlja? Međutim, sveta zemlja nije reč. Nije parola. Sveta zemlja nije frustrirani vrisak lažnog patriotizma. To je rast ekonomije. Rast životnog standarda. To je posvećenost miru i prosperitetu. Kako reče predsednik, jedan dan pregovora bolji je od hiljadu sati rata.

Vučićev plan je realan i ostvariv. Pregovarati tako da se osigura mir i bezbednost Srba na Kosovu, bez priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti. Očuvanje međunarodne pozicije i rejtinga Srbije i nastavak privlačenje novih investicija. Jačanje ekonomskog položaja građana Srbije i Srba na severu Kosova. Jačanje ekonomije, jačanje ličnih finansija Srba u Srbiji i na Kosovu jeste put koji treba slediti  u budućnosti.

Egzistencijalno situiran građanin nije ucenjen čovek. Neće svoj život i nasleđe predaka posmatrati kao menicu koja može da se unovči.

Kosovo se ne tiče samo Srba i Albanaca na Kosovu. Tiče se cele Srbije. Mir i razumno rešavanje životnih pitanja stvoriće uslove za brži razvoj srpske ekonomije. Jer ako se privreda ne razvija, ako ne rastu plate, ne otvaraju nove fabrike, ljudi postaju ranjivi, podložni manipulacijama i pretnjama. A politički problematično Kosovo je sredstvo za ucenjivanje Srbije. Alat koji nas onemogućava da jačamo svoj razvoj i direktnije ulažemo u osnaživanje kosovskih Srba.

Igra Zapada oko Kosova traje dugo. Nisu 1948, 1968, 1974, 1989, 1999, ili 2008. došle slučajno. To je plan koji se ostvarivao u etapama. Na svakih 10, ili 20 godina. Tajna dokumenta Cije o SFR Jugoslaviji otkrivaju da je već 1948. počeo da se priprema plan odsecanja Kosova od Srbije. Plan je ostvaren 74 godine kasnije, baš onako kako je navedeno u analizama američkih obaveštajaca zaduženih za Jugoslaviju. 

Za izveštaj o pregovaračkom procesu glasala je samo vladajuća većina. Očekivano, opozicija ga nije podržala, kao što ne podržava ništa što se tiče unapređenja Srbije. Ne samo po pitanju Kosova. Njima smetaju razvoj ekonomije i rast životnog standarda građana. Zato su umesto podrške ponudili prigovore da izveštaj ne nudi planove za budućnost. Izveštaj nije strategija, niti deklaracija o budućem, on je obaveštenje o prošlom. A svako ko je očekivao da će u izveštaju, osim pobrajanja stvari koje su se desile, na isti način taksativno i detaljno biti navedeni strateški planovi Srbije, ili o politici ne zna ništa, ili nema dobre namere. Plan o kom je obavešteno, i čije detalje zna 250 ljudi, plus 50 ljudi u skupštinskim službama i celokupna javnost nema velike šanse da uspe. Sve velike zamisli su tajne, i treba da ostanu takve. Zato nije preterano reći da su odbijanjem da glasaju za izveštaj išli u korist Kurtija.

S druge strane, planovi Vučića i SNS-a su jasni. Sadržani su u činjenici da je u poslednjih 10 godina BDP porastao s 32,5 na 67 milijardi evra i da se planira dalji rast BDP-a, plata i penzija. Otvaranje novih radnih mesta, kroz dolazak novih investitora. Nastavak gradnje puteva, pruga, bolnica. Unapređenje obrazovanja i ulaganje u razvoj kulture.

S druge strane zbir njihovih predloga razotkriva nemoć opozicije. Oni nude ono što svi već znaju. Kažu da se Srbija u pregovorima treba pozivati na Ustav Srbije i Rezoluciju 1244. To zaista predstavlja revulucionarno otkriće kog se niko ranije nije setio. Još revolucionarniji je predlog da uputimo pisma Kini i Rusiji da stave veto u UN, ako Kosovo zatraži prijem. U pitanju su dve neobičnosti. Iza predloga stoji stranka, čiji je lider u avionu izmenio rezoluciju usaglašenu s Rusijom, nakon čega je pitanje Kosova iz UN prebačeno u Evropsku uniju. I drugo, Kina i Rusija već godinama principijelno podržavaju poziciju Srbije, pa se ne zna svrha takvih pisama. Nije svrsishodniji ni zahtev da se poslanici preko skupštinske komisije snažnije uključe u pregovore. Formiranje komisije predstavlja prostor za velike reči, a mala dela. U politici postoji pravilo, kad hoćeš da neko pitanje ne bude rešeno, onda obavezno formiraš komisiju. Takođe, prekid pregovora o Kosovu i člansvu u EU, koji predlažu desničari izazvao bi samo štetu po Srbiju.

S matematitčkog stanovišta SNS-u odgovara ovakva opozicija. Prete da će da dođu na vlast, a 10 godina od pada s vlasti i 15 godina od kosovske secesije nisu bili u stanju da smisle ništa drugo do onog što su nudili i radili dok su uništavali Srbiju. Pošto je očigledno da ne nude ništa, već da se politikom bave kao egzistencijalnim zanimanjem, treba svi da podnesu ostavke. Da ne troše uzalud narodni novac.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije