РЕЗОН: Страх од позива за опозив

Тврдиће да то није по Уставу. Вадиће се на правну терминологију. Цепидлачиће да опозив не постоји, иако је у питању само друга реч за разрешење. Не мора се много тражити, има то код Вујаклије. Тврдиће да референдум о разрешењу председника не постоји, и уместо прихватања понуде тражиће да поднесе оставку, и наводити да би то био једини частан потез, јер грађани не подржавају политику о експлоатацији литијума. Тврдиће да СНС нема већину, већ да би на изборима био поражен. Кад су већ тако сигурни у тај пораз СНС-а, поставља се питање зашто не прихвате понуду. Вучић је ионако њихов највећи проблем. Они сматрају да би без Вучића лако победили СНС. Ево им сад прилике да прво поразе Вучића, а победа над СНС-ом би онда била само протоколарна ствар.

Све је то доктрина кукавичлука. Маневар слабости. Нико од њих није неписмен па да не уме да прочита Закон о председнику, који у Члану 15. предвиђа јасну процедуру разрешења. Довољно је да трећина посланика поднесе захтев Народној скупштини због повреде Устава. Пошто од 2017. непрестано тврде да Вучић то чини свакодневно, ето им прилике да то докажу. Ако не поднесу захтев онда су седам година обмањивали грађане. Онда су оптужбе о кршењу Устава биле драмски елемент, којим су или забављали грађане, или су заваравали себе да ће им то донети поене у кампањи, и гласове на изборима.

Опозиција је била уверена да њихов захтев за расписивањем ванредних литијумских избора представља успешан блеф у политичкој игри, у којој губи већ 12 година, који би им омогућио да је, најзад, преокрену у своју корист. Да би се партија покера добила, добре карте и вештина одигравања имају важнију улогу од хазардерских склоности. Адути су неоспориво у Вучићевим рукама.

Што је већи добитак за који се игра, мора бити већи и вреднији почетни улог. Вучић нуди оно за чим опозиција највише жуди - своју главу. Каже, ако изгуби, повући ће се из политике.

Његова понуда је дупла замка. Уколико не прихвати понуду опозиција губи легитимитет за сваку другу политичку акцију. Ако остану на захтеву за расписивање ванредних избора биће свима, па чак и њиховим најближим присталицама јасно да је у питању јефтин фол. Трик за наивне. Да их траже у нади да до њих неће доћи, али да ће сталним инсистирањем стећи популарност јер ће тобоже показати да се Вучић плаши избора.

Самостално су доспели у ћорсокак из ког ће, шта год да ураде, изаћи поражени. Ако прихвате, сасвим је сигурно да до опозива неће доћи. Ако одбију понуду, под било којим изговором, показаће да су политички слабићи, и да побуна против ископавања литијума није настала као народни бунт, већ као средство политичке уцене. Чак ће и њихове присталице почети озбиљно да верују у инсинуације да су већина опозиционара Вучићеви играчи. Ако нису, онда су у озбиљном дефициту. Рација, политичке промућурности и здравог разума. Колико пута треба да изгубе да схвате да успех не мора бити сразмеран броју покушаја?

Вучић није преко ноћи дошао на власт. Радикали су пуних 10 година били најјача политичка снага у Србији. На свим изборима од одласка Шешеља у Хаг, освајали су највећи број гласова. Победу су им одузимали постизборним махинацијама спроведеним под диригентском палицом страних амбасада, и уз здушну Шешељеву помоћ. Бар два пута је неразумним политичким изјавама онемогућио радикале да формирају Владу. Чим су се Вучић и Николић осамосталили, рационализовали политику, написали добар план и програм било је јасно да ће на првим следећим изборима доћи на власт. Да их у томе спрече више пута су мењали законе у нади да ће то поништити бројчану надмоћ грађана који другачије мисле. 

И ту је разлика. Једно је искористити већ постојећа правила, а сасвим друго мењати правила да би се стекла предност. Вучићеви противници и данас поступају исто. Непрестано траже измену изборних правила, и то на такав начин који ће осигурати њихову победу. То је немогућа мисија. Да би се на изборима победило мора много да се ради на терену. И да се напише бољи програм од Вучићевог. Он побеђује због програма и резултата, који су драстично увећали количину пара коју грађани имају у џепу.

Демостен је рекао да је највећи благослов у животу имати среће, али да је једнако важно бити добро саветован. Свака срећа, ма колико неком била наклоњена, може бити копромитована лошим саветима. Не знам кога плаћају и кога слушају, али је све што раде погрешно. Амбиција да по сваку цену и без реалног упоришта покажу политичку снагу, сурвава их у амбис карикатуралности. То је фројдовски синдром пројектовања највећих личних слабости на другога. Оштре речи, ескападе срџбе и беса немају квазимагичну снагу, мада имају ритуални карактер. Користе се као обмана. Као димна завеса. Да се надомести снага које нема у стварности.

Први сте почели. Докажите да нисте претили празном пушком. Ако сте уверени у своју победу, и ако сматрате да је народ на вашој страни прихватите понуђени изазов. Ако сте у праву то је прилика која се не пропушта. Ако грешите биће то ваш опроштајни политички сепуку.

Ако не прихвате понуду за референудум о опозиву, онда сви који се политиком баве дуже од 20 година треба да оду у колективну политичку пензију. А млађи опозиционари треба да оду на додатно политичко школовање. Ако буду следили политичке стратегије и планове старијих колега и наредних 12 година проћи ће им у понављању истих грешака и истих пораза.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу