РЕЗОН: Експропријација части и здравог разума

Добронамерни људи све реше сами. Где наступа право, ту је људскост рекла довиђења. У праву је све могуће. Да преступник буде невин. Да лопов постане частан. Да битанга постане мера поштења. Да се хуља вреднује више од честитог.

Да има судија с мрвицом интелектуалног поштења, људске храбрости и правног ауторитета, све тужбе житеља приградских насеља против града Новог Сада за експропријацију обављену пре 30, 40 или 50 година би одбацили као неосноване. Они не траже да им се врати земља. Траже паре. Траже изгубљену добит. А такво право се губи пасивним односом и застарева. Дакле, судови не треба да се расправљају о праву на имовину, него о изгубљеној финансијској користи од те имовине.

То у многим пресудама каже Међународни суд правде, позивајући се на Европску конвенцију за заштиту људских права и Протокол о имовини. Власник ком је експроприсан део парцеле за јавну инфраструктуру морао би своје потраживање да учини извесним. Да на правно ваљан и аргументован начин докаже да је претрпео финансијску штету и да је ометен у уживању своје имовине. У случају Футога, Ветерника, и других приградских места чији житељи подносе тужбе против града који им је унапредио живот и увећао вредност њихове имовине, суд у Стразбуру би све такве захтеве глатко одбио. У многим пресудама суд у Стразбуру истиче да подносилац представке „мора бити у стању да демонстрира законско право на економску корист о којој је реч или легитимно очекивање да ће се то право остварити.“ Легитимно очекивање није остварење логике дај нам хлеба без мотике!

Хајде да видимо на који начин су људи који туже свој град финансијски и људски оштећени? Је ли ико изгубио на вредности своје имовине? Нико! Сви су је вишеструко увећали. Да ли се било шта губи урбанизацијом? Не. Само се добија. Да ли улице које су изграђене за њихову потребу ометају било која њихова права? Не. То је рес публица! Опште добро. Захваљујући урабанизацији ваше куће, ваше парцеле вреде више. Због гаса, воде, канализације, струје. Асфалтираних улица. Планских докумената. Речју, урбанизације која је обављена о трошку заједнице. И сад ви, који сте добили инфраструктуру о трошку свих Новосађана, тражите да вам се из њихових џепова додатно плати то што можете да уживате у доробитима цивилизације и урбанизације. Може, али нам вратите паре које смо уложили у вашу урбанизацију! Све до динара.

Зашто туже? Шта су изгубили? Ништа! То су све биле њиве. Каљуга. Периферија. У  урбанистичком и сваком другом смислу. Нелегално су саградили цела насеља, возили се и ходали по блату и мраку, копали септичке јаме, прикључивали се на дивље на струју и воду. Пре него су их добили, продали би све претке да имају градске услове живота. Молили су град да им изгради инфраструктуру, и сад су одлучили да казне све грађане зато што су услишене њихове молбе. Да из буџета града исисају скоро 16 милијарди динара, тврдећи да су нешто изгубили. Да су закинути. Да су оштећени.

Тражите да сви Новосађани плаћају вашу безочност. Захтевате да вам плаћамо камату зато што сте толико милостиви да живите са нама у истом граду. Да вам плаћамо накнаду да будете наши суграђани. Да финансирамо ваш живот. Јер инфраструктуру сте добили гратис. Накнада за земљу на којој сте ви тражили инфрастуктуру вам дође као џепарац. Као додатни приход. Као пензија приде. Као екстра профит.

Вероватно је да нисте сами дошли на ову идеју. У томе су вам помогли адвокати без клијената, који опште добро разумеју као да им је право осим Бојана Пајтића предавао и Борислав Новаковић. Они супротно Закону о адвокатури и етичком кодексу иду около нудећи вам своје услуге и обећавајући добит. Та штетна симбиоза може донети добит на кратак рок. Дугорочно губите и ви. Губе ваша деце и унуци, јер ће бити много мање новца за инвестиције.

Али да занемаримо етичке и моралне аспекте, право је изван тога. Судови морају испитати стварну сврху и позадину подношења таквих тужби. Ни у једном случају није у питању имовински захтев. Нико не жели парче своје земље назад. У питању је потраживање новчане накнаде. Пошто је у питању чиста облигација, застарелост мора наступити у општем застарном року. Они не могу да туже за насталу штету, јер екпропријација није противправни акт. Није у питању стицање без основа. Држава се не богати, већ је у питању општа корист. И то управо за грађане који туже. Нико из центра, са Лимана, Детелинаре или Петроварадина, нема директне користи од улица изграђених испред кућа људи који подносе тужбе. Све добробити уживају управо они!

Пошто је у питању спрега судова и адвоката, до промене судске праксе предлажем неколико решења. Прво, да град поднесе контратужбу за неосновано богаћење. Друго, да се свима који туже град забрани коришћење улица које су изграђене из градског буџета. Треће, да се обавежу да плаћају пролаз кроз опште добро. Четврто, да се целокупна инфрастуктура уклони и њиве врате у првобитно стање и да се свим тужиоцима забрани да користе делове улица испред кућа људи који не подносе тужбе. И пето, да се јавно објави списак свих који туже као и списак адвоката који их на то наговарају, да се искључе из Адвокатске коморе и да им се забрани рад.

Те улице нису биле насушна потреба града, већ важа нужност. Ви сте желели да изађете из блата. Да ваша деца у школу не иду у гуменим чизмама, већ у патикама, као сва друга деца. Ви сте жудели за тиме да ваши аутомобли буду чисти, да не морате да их перете сваког дана од наслага блата. Ви сте тражили асфалт да можете да у град идете у штиклама и оделима, а да не обувате каљаче, или навлачите кесе преко обуће.

Ваше њиве су претварањем у грађевинско земљиште само добиле на вредности. Свима вама су град и држава све бесплатно обезбедили. Воду. Струју. Улице. Вртиће. Канализацију. Легализацију. Како вам изгледа логичним и поштеним да тражите још?

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу