REZON: Eksproprijacija časti i zdravog razuma

Dobronamerni ljudi sve reše sami. Gde nastupa pravo, tu je ljudskost rekla doviđenja. U pravu je sve moguće. Da prestupnik bude nevin. Da lopov postane častan. Da bitanga postane mera poštenja. Da se hulja vrednuje više od čestitog.

Da ima sudija s mrvicom intelektualnog poštenja, ljudske hrabrosti i pravnog autoriteta, sve tužbe žitelja prigradskih naselja protiv grada Novog Sada za eksproprijaciju obavljenu pre 30, 40 ili 50 godina bi odbacili kao neosnovane. Oni ne traže da im se vrati zemlja. Traže pare. Traže izgubljenu dobit. A takvo pravo se gubi pasivnim odnosom i zastareva. Dakle, sudovi ne treba da se raspravljaju o pravu na imovinu, nego o izgubljenoj finansijskoj koristi od te imovine.

To u mnogim presudama kaže Međunarodni sud pravde, pozivajući se na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i Protokol o imovini. Vlasnik kom je eksproprisan deo parcele za javnu infrastrukturu morao bi svoje potraživanje da učini izvesnim. Da na pravno valjan i argumentovan način dokaže da je pretrpeo finansijsku štetu i da je ometen u uživanju svoje imovine. U slučaju Futoga, Veternika, i drugih prigradskih mesta čiji žitelji podnose tužbe protiv grada koji im je unapredio život i uvećao vrednost njihove imovine, sud u Strazburu bi sve takve zahteve glatko odbio. U mnogim presudama sud u Strazburu ističe da podnosilac predstavke „mora biti u stanju da demonstrira zakonsko pravo na ekonomsku korist o kojoj je reč ili legitimno očekivanje da će se to pravo ostvariti.“ Legitimno očekivanje nije ostvarenje logike daj nam hleba bez motike!

Hajde da vidimo na koji način su ljudi koji tuže svoj grad finansijski i ljudski oštećeni? Je li iko izgubio na vrednosti svoje imovine? Niko! Svi su je višestruko uvećali. Da li se bilo šta gubi urbanizacijom? Ne. Samo se dobija. Da li ulice koje su izgrađene za njihovu potrebu ometaju bilo koja njihova prava? Ne. To je res publica! Opšte dobro. Zahvaljujući urabanizaciji vaše kuće, vaše parcele vrede više. Zbog gasa, vode, kanalizacije, struje. Asfaltiranih ulica. Planskih dokumenata. Rečju, urbanizacije koja je obavljena o trošku zajednice. I sad vi, koji ste dobili infrastrukturu o trošku svih Novosađana, tražite da vam se iz njihovih džepova dodatno plati to što možete da uživate u dorobitima civilizacije i urbanizacije. Može, ali nam vratite pare koje smo uložili u vašu urbanizaciju! Sve do dinara.

Zašto tuže? Šta su izgubili? Ništa! To su sve bile njive. Kaljuga. Periferija. U  urbanističkom i svakom drugom smislu. Nelegalno su sagradili cela naselja, vozili se i hodali po blatu i mraku, kopali septičke jame, priključivali se na divlje na struju i vodu. Pre nego su ih dobili, prodali bi sve pretke da imaju gradske uslove života. Molili su grad da im izgradi infrastrukturu, i sad su odlučili da kazne sve građane zato što su uslišene njihove molbe. Da iz budžeta grada isisaju skoro 16 milijardi dinara, tvrdeći da su nešto izgubili. Da su zakinuti. Da su oštećeni.

Tražite da svi Novosađani plaćaju vašu bezočnost. Zahtevate da vam plaćamo kamatu zato što ste toliko milostivi da živite sa nama u istom gradu. Da vam plaćamo naknadu da budete naši sugrađani. Da finansiramo vaš život. Jer infrastrukturu ste dobili gratis. Naknada za zemlju na kojoj ste vi tražili infrastukturu vam dođe kao džeparac. Kao dodatni prihod. Kao penzija pride. Kao ekstra profit.

Verovatno je da niste sami došli na ovu ideju. U tome su vam pomogli advokati bez klijenata, koji opšte dobro razumeju kao da im je pravo osim Bojana Pajtića predavao i Borislav Novaković. Oni suprotno Zakonu o advokaturi i etičkom kodeksu idu okolo nudeći vam svoje usluge i obećavajući dobit. Ta štetna simbioza može doneti dobit na kratak rok. Dugoročno gubite i vi. Gube vaša dece i unuci, jer će biti mnogo manje novca za investicije.

Ali da zanemarimo etičke i moralne aspekte, pravo je izvan toga. Sudovi moraju ispitati stvarnu svrhu i pozadinu podnošenja takvih tužbi. Ni u jednom slučaju nije u pitanju imovinski zahtev. Niko ne želi parče svoje zemlje nazad. U pitanju je potraživanje novčane naknade. Pošto je u pitanju čista obligacija, zastarelost mora nastupiti u opštem zastarnom roku. Oni ne mogu da tuže za nastalu štetu, jer ekproprijacija nije protivpravni akt. Nije u pitanju sticanje bez osnova. Država se ne bogati, već je u pitanju opšta korist. I to upravo za građane koji tuže. Niko iz centra, sa Limana, Detelinare ili Petrovaradina, nema direktne koristi od ulica izgrađenih ispred kuća ljudi koji podnose tužbe. Sve dobrobiti uživaju upravo oni!

Pošto je u pitanju sprega sudova i advokata, do promene sudske prakse predlažem nekoliko rešenja. Prvo, da grad podnese kontratužbu za neosnovano bogaćenje. Drugo, da se svima koji tuže grad zabrani korišćenje ulica koje su izgrađene iz gradskog budžeta. Treće, da se obavežu da plaćaju prolaz kroz opšte dobro. Četvrto, da se celokupna infrastuktura ukloni i njive vrate u prvobitno stanje i da se svim tužiocima zabrani da koriste delove ulica ispred kuća ljudi koji ne podnose tužbe. I peto, da se javno objavi spisak svih koji tuže kao i spisak advokata koji ih na to nagovaraju, da se isključe iz Advokatske komore i da im se zabrani rad.

Te ulice nisu bile nasušna potreba grada, već važa nužnost. Vi ste želeli da izađete iz blata. Da vaša deca u školu ne idu u gumenim čizmama, već u patikama, kao sva druga deca. Vi ste žudeli za time da vaši automobli budu čisti, da ne morate da ih perete svakog dana od naslaga blata. Vi ste tražili asfalt da možete da u grad idete u štiklama i odelima, a da ne obuvate kaljače, ili navlačite kese preko obuće.

Vaše njive su pretvaranjem u građevinsko zemljište samo dobile na vrednosti. Svima vama su grad i država sve besplatno obezbedili. Vodu. Struju. Ulice. Vrtiće. Kanalizaciju. Legalizaciju. Kako vam izgleda logičnim i poštenim da tražite još?

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću