Знамените новосадске породице – Карлаварис: Банкари и ликовњаци италијанског порекла

Њено порекло сеже дубоко у средњи век, на просторе северне Италије, из чијег града Удине се крајем 17. века, разгранала. Један део преселио се у Венецију, други у Истру. Према предању, далеки предак новосадских Карлавариса је чувени сликар Лука Карлаварис (1663–1730), што има утемељење у уметничкој склоности и вокацији већег дела породице.

На војвођанске просторе део породице Карлаварис доселио се по завршетку Првог светског рата из Каства у Истри. У питању су две гране које чине потомци браће од стричева. Иван, представник уметничког огранка породице, настанио се 1919. године у Перлезу, где је учитељевао, да би после Другог светског рата са својим најближима прешао да живи у Нови Сад.

Животни пут другом краку породице у Новом Саду трасирао је Вјекослав Карлаварис (Кастав, 1887 - Ријека, 1974), угледни банкар, оснивач и управник Градске штедионице у Новом Саду. Његов отац Иван је у Каству поседовао kazanyijsku радионицу. Вјекослав се најпре школовао у свом родном месту, потом је завршио гимназију у Пазину и трогодишњу Економску високу школу у Бечу. Радио је као банкарски чиновник у Трсту, био директор Јадранске банке у Ријеци, а после Првог светског рата, током ког је био ослобођен војне обавезе, обављао је дужност управника опатијске филијале Америчке банке из Трста (1919–1926).

- Деда је добио задатак да у Новом Саду отвори филијалу Опатијске банке и то је био разлог његовог доласка у Нови Сад - открива мотиве за долазак у Српску Атину њеног деде Вјекослава, Марела Карлаварис. -  Овде је упознао Мару Могин, једну од пет кћери те познате новосадске фамилије и оженио се њоме 1917.  Венчали су се у Саборној цркви и отишли у Опатију да живе. Тамо су се родили мој тата Радивој и стричеви. Најстарији Војислав рођен 1919. године, постао је архитекта, две године касније на свет је дошао мој отац, а следеће, 1922. и стриц Ђорђе, потоњи санитарни инспектор. Вратили су се у Нови Сад 1927. године и тада су крстили синове у православној цркви. Интересантан је његов поступак када је дошло време за крштење. Када је и најмлађи син стасао за тај чин, постројио их је и рекао им: „Ја сам римокатоличке вероисповести, ваша мама је православка, сада је дошло време да вас крстимо и хоћемо да вас питамо коју веру желите“. Њих тројица су као из топа одговорили: „Па, к‘о мама“. Крстили су их у Николајевској цркви. У то име поклонили су 1933. године цркви витраж с ликом архангела Михајла, на ком стоји да је то дар тројице браће Карлаварис.

Марела каже да су деда и баба живели у Кисачкој улици док су боравили у Новом Саду. За деду каже да је био строг, али правичан. Вјекослав је у Новом Саду основао Градску штедионицу и био њен први управник. Штедионица је добро пословала, окупљала је мале штедише и издавала кредите сиромашнијим грађанима под повољним условима. Између два рата био је ангажован у друштвеном животу Новог Сада. Чак је био и члан новосадског Ротари клуба. Пензионисан је 1947, када се са породицом вратио у Опатију. Међутим, средњи син Радивој поново долази у Нови Сад и заснова породицу са Мирјаном, рођеном Матановић, која је својом животном причом завредила у више наврата да буде на странама наших новина.

- Тата је био банкар, виши девизни инспектор у Народној банци - прича Марела. - И мама је потицала из банкарске породице. Њен отац Вељко Матановић био је банкарски службеник. Њих двоје су били врло блиски и пуно брачног стажа стекли. Тата је умро 2010, она шест година касније. Имала је блиставо памћење и неколико година пред смрт поделила је сећања на свој и живот у Новом Саду из времена њене младости са читаоцима „Дневника“.

Мирјана, Микица како су је звали је, како је сама исприповедала у једном од новинских чланака, Карлаварисе упознала као девојчица, а спријатељила се са њима када се запослила у Штедионици као телефонисткиња. Чак је Радивоју, свом потоњем животном сапутнику, док се забављао са Зором Tanuryić, преносила љубавне поруке. Мирјана се као седамнаестогодишњакиња у предвечерје Другог светског рата удала за банкарског чиновника Милана Продановића, али је њихова срећа била кратког века. Њега је ратни вихор одвео далеко од родне груде, а она је остала у Новом Саду где рађа у родитељској кући сина Владимира. Браћа Карлаварис су се склонила од мађарске окупације, напустила Нови Сад и отишла у Перуђу на студије. Успела је некако да ступи у контакт са мужем који се након заробљеништва, отиснуо у Швајцарску, па доспео у Аргентину и Венецуелу, одакле није имао намеру да се врати из бојазни од хапшења због четничке прошлости. Како ни она није желела да отпчиње нову животну авантуру у некој далекој прекоокеанској земљи, преко писма су се и развели, а онда је у њен живот поново ушао један Карлаварис. Када се Радивој вратио у Нови Сад, обновили су пријатељство и створили породицу 1949. у којој је било места и за њеног сина из првог брака. Следеће године им се родила Марела.

- Брат Владимир је одрастао са нама. Студирао је електротехнику у Београду и годинама радио у Немачкој у „Сименсу“. Када је дипломирао отац му је послао авионску карту да дође у Каракас да се први пут виде. И видели су се тада први и последњи пут, отац и одрастао син - рећи ће Марела.

Марела је ликовни педагог, али је радни век провела радећи у туризму. Неколико година је живела у Трсту, но ипак се вратила у родни град у ком јој живи и кћерка, док је син у Бечу.

Најистакнутији представник друге војвођанске линије Карлавариса јесте сликар Богомил, син Ивана Карлавариса и Еве Фишер са којом је добио још двоје деце - Павицу удату Мразовић (1923–2003), чувену професорку лингвисту и Марију. Богомил (Перлез, 1924 – Нови Сад, 2010) је завршио Академију ликовних уметности у Београду, а докторирао је из области ликовне педагогије у Грајсвалду у Немачкој. Предавао је на Академији у Београду и Новом Саду, а затим на Педагошком факултету у Ријеци. Био је ангажован и као педагог и научни радник, писац књига и uybеnika. Основао је Друштво ликовних педагога Војводине, као и Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине, који је са успехом водио од 1954. до 1980. Приредио је више од 60 самосталних изложби у земљи и иностранству. Факултет ликовних уметности у Београду установио је 2012. године награду „Богомил Карлаварис“ за изузетан допринос у области ликовног образовања и васпитања.

Био је ожењен Вером Михајловић, са којом је добио двојицу синова – Ивана и Драгана. Иван (1947) је завршио гимназију и Вишу педагошку школу у Новом Саду. Радио је као професор фотографије у школи „Богдан Шупут“, потом  предавао на Академији уметности у Новом Саду. Излагао је фотографије на бројним изложбама у земљи и иностранству. Други син Драган (1954) радио је као професор ликовног и био је директор у новосадској Основној школи „Светозар Марковић Тоза“. Њихови потомци, као и потомци Павице Мразовић, живе данас у Новом Саду.

Зорица Милосављевић