Знамените новосадске породице - Капамаџија: Од трговаца до врхунских лекара

Међу њима је и породица, не баш тако честог презимена - Капамаџија, чији чланови су иако „свега“ стотину година присутни у Српској Атини, у животу града и на пољу медицине остварили завидне резултате.

Породица Капамаџија доселила се у Нови Сад из Панчева неколико година после Првог светског рата. Стеван Капамаџија (1856–1930), угледни трговац који је пословао у Панчеву, Темишвару, Будимпешти, Бечу, Ријеци и у Новом Саду, са спуругом Анком имао је петоро деце - кћерку Мару и четири сина - Косту, Бранка, Васу и Жарка. Стеван је имао радњу у Змај Јовиној улици, у локалу који је његов син Бранко после поклонио цркви.

- Била је то велика породица - прича проф. др АлександраКапамаџија, Стеванова праунука. - Никола Капамаџија (1851–1908), прадедин брат, био је професор и власник трговачке школе и интерната у Бечу. Други брат, Ђока, био је војник који је догурао до чина пуковника. Мој деда Жарко, лекар, је покушавао да сазна нешто више о прошлости породице, но није успео због уништених архива. Нисам га никада питала одакле потиче наше презиме, али сам зато нашла у Вуковом речнику да су kapamayije биле занатлије које су правиле покровце за коње. Од тако велике породице, мало нас је остало. Презиме Капамаџија још носи једино рођак Владимир и његова супруга Валика. Оно, нажалост, нестаје, и зато сам, када сам се удавала, уз мужевљев пристанак задржала своје презиме. Он се сагласио са тим да треба да га сачувамо, тако да смо га дали и нашем сину, иначе би се угасило.

Један од најистакнутијих чланова породице је др Жарко Капамаџија (1895–1979), лекар офталмолог, санитетски потпуковник. Медицину је студирао у Прагу и специјализирао офталмологију. Чак је неко време био асистент на тамошњем Медицинском факултету. Неколико година после Првог светског рата у Новом Саду је отворио приватну ординацију, која се налазила у Грчкошколској 6, а потом у Његошевој 16, да би после радио и у поликлиници Уреда за социјално осигурање.

Био је соколски радник, ротаријанац и аматерски се бавио фотографијом. Жарко је са супругом и сином избегао смрт у Новосадској рацији захваљујући једном домаћем Мађару, али је зато његов брат Васа са женом Софијом и децом Стеваном и Загорком, убијен у том бестијалном крвавом пиру мађарских фашиста 1942. После рата Жарко је био, извесно време, шеф лекарско-летачке комисије Југословенског ратног ваздухопловства у Земуну, а касније је, на сопствени захтев, премештен у Војну болницу у Петроварадину, где је био начелник Очног одељења и пензионисан у чину потпуковника.

- Деду сам обожавала - каже Александра. - Увек ми је причао занимљиве приче и то у складу са мојим узрастом. Одрасла сам са баком, коју сам звала мајком, и дедом у салонском стану у Змај Јовиној 22 , где је сада Стеријино позорје. Стан је био огроман, а мени је све у њему као детету било врло занимљиво, и изгледало као у бајци. Деда ме је забављао, мајка је покушавала да ме научи да свирам клавир, али није баш пуно постигла, знала сам понешто да одсвирам.

Др Александра каже да јој је деда био поносан што је пошла његовим стопама и уписала медицину. Но, није дочекао и да је заврши јер је још на њеној првој години студија оболео и брзо умро, у 83. години.

-Мајка је још дуго живела после њега. Она и деда су се јако волели. Никад нисам чула да су повисили тон једно на друго. Сваки дан после ручка би легли да се одмарају и после тога су ређали пасијанс. Једно ређа, а друго кибицује. Било је и других ритуала. Деда је суботом ишао на пијацу у набавку. Познавао је много људи и волео да са њима прича па је касно стизао кући, где га је мајка с нестрпљењем чекала да почне са припремом ручка - напомиње Александра.

Александрина бака Даринка Беба Капамаџија (1905 –1994) била је концертна и радио певачица. Завршивши гимназију у Новом Саду, почела је да учи певање код чувене Надежде Архипове. Певала је од 1931. до 1941. на Радио Београду и у хору Женског музичког удружења под диригентском управом Светолика Пашћана Којанова. Снимила је две плоче за компанију Хис Мастерс Воице у Будимпешти (1940). На радију је наступала и после рата – на Радио Београду, као и на Радио Новом Саду, у ком је од 1949. до 1955. била музички уредник. Певала је на српском, руском, француском, италијанском, немачком и енглеском језику. Жарко и Даринка имали су сина Борислава (1927-2006).

- Отац ми је био неуропсихијатар и професор на Медицинском факултету - каже Александра. - Веома је волео свој посао, али када је требало да упише факултет, двоумио се између медицине и глуме. Волео је слике и сликарство. И Дунав. Готово сваке године би „освануо“ у „Дневнику“ као први купач на Штранду, још у мају, некада и пре отварања. Пренео је на мене љубав и према ликовној уметности, и према Дунаву. Сваке недеље смо мама, он и ја одлазили на Тврђаву. Прво бисмо посетили Природњачки музеј, отишли затим на ручак и завршили у неком од атељеа на Тврђави. Остао ми је дубоко урезан у сећању колорит на сликарским платнима и мирис уљаних боја. Бавио се судском медицином и вештачењем, најчешће убистава. Написао је више књига, између осталог „Сто убистава“. Био је и привремени саветник Светске здравствене организације (СЗО) за самоубиства и начелник Одељења за болести зависности. Био је чест гост код Тање Војтеховски у телевизијским емисијама, али и код других новинара, јер је оно чиме се бавио побуђивало интересовање јавности.

У медицинским круговима Борислава сматрају утемељивачем судске психијатрије који је увео савремени начин судско-психијатријског вештачења. Формирао је службу за лечење алкохоличара, која се развила у посебно одељење. Остало је забележено у медицинским аналима да је уживао велики углед колега. По Александриним речима, студенти су волели његова предавања, али су бежали од њега на испитима.

Александра је наставила лекарску традицију у породици. Завршила је Медицински факултет у Новом Саду (1985), у ком живи са супругом и сином.

- И ја сам имала дилему када је требало уписати факултет - каже она. - Колебала сам се између математике, психологије и медицине, али сам одабрала лекарску професију. Радила сам на Клиници за гинекологију и акуштерство до 2014. Била редовни професор на Медицинском факултету, држала наставу студентима на српском и на енглеском језику. Волела сам студенте и добијала похвале као један од омиљених асистената и професора. Била сам ментор специјализантима из гинекологије и акушерства и студентима код израде студентских, дипломских, магистарских радова и доктората. Сарађивала сам са СЗО на пројекту испитивања прекида трудноће лековима. Била један од главних организатора пројекта „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“ које се спроводило током три године у 72 средње школе у Војводини. Неколико година сам била и начелник Одељења за планирање породице на Клиници за гинекологију и акушерство у Новом Саду...У једном тренутку сам одлучила да се повучем у мирније воде и од тада сам у Поликлиници „Марић“.

Зорица Милосављевић