Znamenite novosadske porodice – Karlavaris: Bankari i likovnjaci italijanskog porekla

Njeno poreklo seže duboko u srednji vek, na prostore severne Italije, iz čijeg grada Udine se krajem 17. veka, razgranala. Jedan deo preselio se u Veneciju, drugi u Istru. Prema predanju, daleki predak novosadskih Karlavarisa je čuveni slikar Luka Karlavaris (1663–1730), što ima utemeljenje u umetničkoj sklonosti i vokaciji većeg dela porodice.

Na vojvođanske prostore deo porodice Karlavaris doselio se po završetku Prvog svetskog rata iz Kastva u Istri. U pitanju su dve grane koje čine potomci braće od stričeva. Ivan, predstavnik umetničkog ogranka porodice, nastanio se 1919. godine u Perlezu, gde je učiteljevao, da bi posle Drugog svetskog rata sa svojim najbližima prešao da živi u Novi Sad.

Životni put drugom kraku porodice u Novom Sadu trasirao je Vjekoslav Karlavaris (Kastav, 1887 - Rijeka, 1974), ugledni bankar, osnivač i upravnik Gradske štedionice u Novom Sadu. Njegov otac Ivan je u Kastvu posedovao kazanyijsku radionicu. Vjekoslav se najpre školovao u svom rodnom mestu, potom je završio gimnaziju u Pazinu i trogodišnju Ekonomsku visoku školu u Beču. Radio je kao bankarski činovnik u Trstu, bio direktor Jadranske banke u Rijeci, a posle Prvog svetskog rata, tokom kog je bio oslobođen vojne obaveze, obavljao je dužnost upravnika opatijske filijale Američke banke iz Trsta (1919–1926).

- Deda je dobio zadatak da u Novom Sadu otvori filijalu Opatijske banke i to je bio razlog njegovog dolaska u Novi Sad - otkriva motive za dolazak u Srpsku Atinu njenog dede Vjekoslava, Marela Karlavaris. -  Ovde je upoznao Maru Mogin, jednu od pet kćeri te poznate novosadske familije i oženio se njome 1917.  Venčali su se u Sabornoj crkvi i otišli u Opatiju da žive. Tamo su se rodili moj tata Radivoj i stričevi. Najstariji Vojislav rođen 1919. godine, postao je arhitekta, dve godine kasnije na svet je došao moj otac, a sledeće, 1922. i stric Đorđe, potonji sanitarni inspektor. Vratili su se u Novi Sad 1927. godine i tada su krstili sinove u pravoslavnoj crkvi. Interesantan je njegov postupak kada je došlo vreme za krštenje. Kada je i najmlađi sin stasao za taj čin, postrojio ih je i rekao im: „Ja sam rimokatoličke veroispovesti, vaša mama je pravoslavka, sada je došlo vreme da vas krstimo i hoćemo da vas pitamo koju veru želite“. Njih trojica su kao iz topa odgovorili: „Pa, k‘o mama“. Krstili su ih u Nikolajevskoj crkvi. U to ime poklonili su 1933. godine crkvi vitraž s likom arhangela Mihajla, na kom stoji da je to dar trojice braće Karlavaris.

Marela kaže da su deda i baba živeli u Kisačkoj ulici dok su boravili u Novom Sadu. Za dedu kaže da je bio strog, ali pravičan. Vjekoslav je u Novom Sadu osnovao Gradsku štedionicu i bio njen prvi upravnik. Štedionica je dobro poslovala, okupljala je male štediše i izdavala kredite siromašnijim građanima pod povoljnim uslovima. Između dva rata bio je angažovan u društvenom životu Novog Sada. Čak je bio i član novosadskog Rotari kluba. Penzionisan je 1947, kada se sa porodicom vratio u Opatiju. Međutim, srednji sin Radivoj ponovo dolazi u Novi Sad i zasnova porodicu sa Mirjanom, rođenom Matanović, koja je svojom životnom pričom zavredila u više navrata da bude na stranama naših novina.

- Tata je bio bankar, viši devizni inspektor u Narodnoj banci - priča Marela. - I mama je poticala iz bankarske porodice. Njen otac Veljko Matanović bio je bankarski službenik. Njih dvoje su bili vrlo bliski i puno bračnog staža stekli. Tata je umro 2010, ona šest godina kasnije. Imala je blistavo pamćenje i nekoliko godina pred smrt podelila je sećanja na svoj i život u Novom Sadu iz vremena njene mladosti sa čitaocima „Dnevnika“.

Mirjana, Mikica kako su je zvali je, kako je sama ispripovedala u jednom od novinskih članaka, Karlavarise upoznala kao devojčica, a sprijateljila se sa njima kada se zaposlila u Štedionici kao telefonistkinja. Čak je Radivoju, svom potonjem životnom saputniku, dok se zabavljao sa Zorom Tanuryić, prenosila ljubavne poruke. Mirjana se kao sedamnaestogodišnjakinja u predvečerje Drugog svetskog rata udala za bankarskog činovnika Milana Prodanovića, ali je njihova sreća bila kratkog veka. Njega je ratni vihor odveo daleko od rodne grude, a ona je ostala u Novom Sadu gde rađa u roditeljskoj kući sina Vladimira. Braća Karlavaris su se sklonila od mađarske okupacije, napustila Novi Sad i otišla u Peruđu na studije. Uspela je nekako da stupi u kontakt sa mužem koji se nakon zarobljeništva, otisnuo u Švajcarsku, pa dospeo u Argentinu i Venecuelu, odakle nije imao nameru da se vrati iz bojazni od hapšenja zbog četničke prošlosti. Kako ni ona nije želela da otpčinje novu životnu avanturu u nekoj dalekoj prekookeanskoj zemlji, preko pisma su se i razveli, a onda je u njen život ponovo ušao jedan Karlavaris. Kada se Radivoj vratio u Novi Sad, obnovili su prijateljstvo i stvorili porodicu 1949. u kojoj je bilo mesta i za njenog sina iz prvog braka. Sledeće godine im se rodila Marela.

- Brat Vladimir je odrastao sa nama. Studirao je elektrotehniku u Beogradu i godinama radio u Nemačkoj u „Simensu“. Kada je diplomirao otac mu je poslao avionsku kartu da dođe u Karakas da se prvi put vide. I videli su se tada prvi i poslednji put, otac i odrastao sin - reći će Marela.

Marela je likovni pedagog, ali je radni vek provela radeći u turizmu. Nekoliko godina je živela u Trstu, no ipak se vratila u rodni grad u kom joj živi i kćerka, dok je sin u Beču.

Najistaknutiji predstavnik druge vojvođanske linije Karlavarisa jeste slikar Bogomil, sin Ivana Karlavarisa i Eve Fišer sa kojom je dobio još dvoje dece - Pavicu udatu Mrazović (1923–2003), čuvenu profesorku lingvistu i Mariju. Bogomil (Perlez, 1924 – Novi Sad, 2010) je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, a doktorirao je iz oblasti likovne pedagogije u Grajsvaldu u Nemačkoj. Predavao je na Akademiji u Beogradu i Novom Sadu, a zatim na Pedagoškom fakultetu u Rijeci. Bio je angažovan i kao pedagog i naučni radnik, pisac knjiga i uybenika. Osnovao je Društvo likovnih pedagoga Vojvodine, kao i Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine, koji je sa uspehom vodio od 1954. do 1980. Priredio je više od 60 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu ustanovio je 2012. godine nagradu „Bogomil Karlavaris“ za izuzetan doprinos u oblasti likovnog obrazovanja i vaspitanja.

Bio je oženjen Verom Mihajlović, sa kojom je dobio dvojicu sinova – Ivana i Dragana. Ivan (1947) je završio gimnaziju i Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Radio je kao profesor fotografije u školi „Bogdan Šuput“, potom  predavao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Izlagao je fotografije na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Drugi sin Dragan (1954) radio je kao profesor likovnog i bio je direktor u novosadskoj Osnovnoj školi „Svetozar Marković Toza“. Njihovi potomci, kao i potomci Pavice Mrazović, žive danas u Novom Sadu.

Zorica Milosavljević