TERZIJSKO-ABADŽIJSKI ZANAT Aleksandar Alimpijević čuva tradiciju krojeći narodnu nošnju

On se, pored svoje karijere kao test developer u kompaniji „Levi9 Technology Services“, aktivno bavi i očuvanjem narodne nošnje, nastojeći da sačuva i prenese bogatu tradiciju kroz svoje kreacije.

Put u svet narodne nošnje počeo je iz ljubavi prema tradicionalnoj igri i folkloru, koja traje više od 24 godine. Kako se u Kulturno-umetničkom društvu „Vinogradar“ u Ledincima našao pred izazovom manjka nošnje za nastupe, odlučio je da napravi repliku tradicionalnog jeleka. Samouki majstor Aleksandar prvenstveno se oslanja na tehnike koje su mu prenete kroz porodicu, pre svega od bake, bivše šnajderke, koja ga je podučila osnovama i pomagala mu.

– Mislim da imam gena za šivenje, a kada sam upoznao svog mentora Dragana Milivojevića, koji iza sebe ima desetine hiljada napravljenih komada nošnje, a još više originala koji su mu prošli kroz ruke, od samoukog momka postao sam profesionalac koji poznaje nabavku materijala, izradu nošnje i vez – rekao je naš sagovornik. 

Kako dalje priča, i porodica mu je dala vetar u leđa kada je uvidela da zaista ima dar za pravljenje nošnje. Njegov rad se ne oslanja samo na učenje iz literature – u pitanju je spoj intuicije, tradicije i posvećenosti. Aleksandar stvara nove uzorke narodnih nošnji, često se vraćajući izvorima inspiracije, poput starih slika i originalnih krojeva.

– Dragan je glavni i odgovorni krivac za sve ovo što sam do sada postigao – objasnio je uz smešak Aleksandar, koji sa velikim poštovanjem govori o svom mentoru i prijatelju. – Kada se nađem pred izazovom, kaže mi da imam poseban dar i da mogu rukom napraviti sve što mi oko vidi. Onda svaki primerak nošnje koji ne postoji osim na slici, ja pokušam da napravim i sačuvam od zaborava.

Izrada narodne nošnje zahteva opsežno poznavanje tehnika. Aleksandar koristi različite materijale poput srme, svile i pliša, stvarajući ornamente koji karakterišu specifične tipove jeleka iz raznih delova Srbije. Proces započinje izborom materijala, a zatim se nastavlja sa skiciranjem i krojenjem po uzoru na originalne komade nošnje. U njegovom radu, važne su i sitnice poput veza, ali i izrada ornamenata od srme, zumbanje kože, našivanja šljokica, peglanja i štirkanja, što sve zajedno čini jedinstveni komad.

– Najveći izazov je vreme koje je potrebno da se svaki komad dovede do savršenstva, pa je tako za izradu beogradskog jeleka potrebno oko 12 dana celodnevnog rada – objašnjava Alimpijević, čiji rad izdvaja ručna izrada reljefnih izbočina koje savremene industrijske vez i kording mašine ne mogu da reprodukuju. – Mašine mogu biti brže od čoveka, ali ne mogu zameniti strast i ljubav koju utkam u svaki komad nošnje koji rukom napravim, a ta ljubav se vidi upravo na svakom  motivu i izvezenoj šari.

Ipak, ima novina i u Aleksandrovom zanatu, te je u rad uključio i mašine, a proširio je saradnju sa ljudima koji tkaju, heklaju i vezu. Naš sagovornik se sve više uključuje i u organizaciju kulturnih događaja – on se bavi pripremom kulturno-umetničkih društava za snimanje emisija, gostovanja, takmičenja i smotre, i to ne samo u Srbiji, već i u dijaspori. U sferi interesovanja su mu i šminka i frizure, pa je u stanju da pripremi ceo folklorni sastav za nastup, sve do oblačenja nošnje pred izlazak na scenu.

– Srećan sam kada vidim zadovoljstvo i osmeh na licu kupaca, naročito  kada pravim unikatne komade nošnje za venčanja i krštenja, koji će upotpuniti njihov srećan dan – rekao je Alimpijević, posebno naglasivši važnost tradicije u savremenom društvu i prilikama.

Pored domaće scene, na koju se, kako Aleksandar tvrdi, teško može probiti zbog postojećeg monopola, njegove nošnje putovale su i van granica Srbije – kompleti koje je izradio nose ansambli u Sidneju (Australija), Njujorku, kao i u Švajcarskoj, Austriji i Italiji. Kako kaže, tiha voda breg roni, te se Aleksandar nada da će više srpskih ansambala prepoznati kvalitet i dati mu slobodu da im napravi nošnju. Trenutno, Alimpijević najviše pravi i prodaje beogradske jeleke, i to bogato ukrašene, srmene, kao i zubune – vlaške, požarevačke, kumanovske, aleksinačke, ali i mačvanske i beogradske đudice.

Iako se stari zanati suočavaju sa izazovima poput nedostatka interesa mladih, Aleksandar veruje u snagu prenošenja tradicije.

– Srećom, za terzijsko-abadžijski zanat još uvek ima interesovanja i znanja se prenose – dodao je naš sagovornik. – Sve je manje ljudi koji mlade mogu da nauče zanatima, da im pomognu da usmere energiju kako bi se na kraju time bavili i jednom to znanje preneli na narednu generaciju. Imao sam sreću da su me u mojoj nameri da pravim nošnju, pravi ljudi na pravom mestu usmerili u dobrom pravcu.

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.