„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ Код Јовице Пудара, пензионера из Степановићева

Пролазећи кроз двориште, јасно нам је било да је кућа у Војводе Степе пуна живота јер генерације Пудара настављају Јовичиним стопама, а по речима нашег домаћина, на 33-годишњем унуку Николи остало је да води бригу о земљи.

Но, ми смо се другим поводом упутили код чика Јовице. Од његових комшија чули смо да се некада аматерски бавио глумом.

– Одмах после рата, по ослобођењу, укључио сам се у Аматерску глумачку дружину „Слободан Митров Данко” из Степановићева и био активан све до средине прошлог века – каже Пудар. – Биле су то за мене лепе године, а врло брзо смо представом „Велики корак” освојили прво место на Смотри аматерских позоришта Војводине. Представу смо радили по комаду загребачког писца Иве Ћаће, а говорила је о послератним временима и изградњи тек ослобођене земље.

Наш домаћин каже да је за развој аматерског глумишта у Степановићеву најзаслужнији био учитељ Васо Колак, који се преселио у Нови Сад.

– Његовим одласком активности су полако почеле да замиру, иако га је у једном периоду прилично успешно заменио Влајко Вукосав – вели Пудар. – Од представа које радо памтим, то су још свакако „Два цванцика” и „Син пука”. Првом представом једне године освојили смо друго место, победили су нас Туринци, који су толико амбициозно пришли припреми свог комада да су ишли у источну Србију да што боље савладају тамошњи дијалект, што им се на крају, приликом оцењивања жирија, исплатило.

Пудар каже да је с глумачком дружином гостовао по многим местима некадашње СФРЈ, а нарочито Војводине.

– Дешавало се да је сала била препуна, да су се људи гурали да макар кроз прозор погледају представу. Тада нас је у глумачком друштву било двадесетак, а културни живот у селу био је изузетно развијен. Седиште смо имали у згради Соколане, а на том месту је касније било смештено предузеће „Медисана”, данашњи „Медитекс”.

Када му је застала мисао, супруга Босиљка подсетила га је на неуспешну епизоду из Луткарског позоришта у Новом Саду.

– Испричај новинарима како ниси примљен на аудицији јер ниси умео да певаш – рече Босиљка, док је Јовица, климајући главом, потврдио да је управо „све тако било”.

А када смо бака Босиљку упитали како су се њих двоје упознали, да ли после неке позоришне представе, само је рекла да о томе није могло да буде говора.

– Нису мене родитељи пуштали да гледам позоришне представе.

Хонорарни сарадник „Дневника”

– Више од две деценије био сам хонорарни сарадник „Дневника”, „Пољопривредника” и „Нове трибине”. Писао сам о спортским догађајима, темама у вези с пољопривредом, али и о свакодневици нашег села – каже Пудар.

Не крије времешни домаћин да ни њему, док је био млад, родитељи нису били одушевљени што га привлаче позоришне даске.

– Мани се тих циркузаната – говорили су ми стално – каже он.

Јовица је радни век провео делом у „Електролуксу”, а потом на железници.

– У тим предузећима сам стекао пензију. Културни живот временом је у селу потпуно замро, а колико ми је познато, осим фолклораша, активни су џудисти и фудбалери – вели Пудар, који додаје да га највише радује слога Степановићевчана.

С. Савић