„DNEVNIK” U POSETI Kod Jovice Pudara, penzionera iz Stepanovićeva

Prolazeći kroz dvorište, jasno nam je bilo da je kuća u Vojvode Stepe puna života jer generacije Pudara nastavljaju Jovičinim stopama, a po rečima našeg domaćina, na 33-godišnjem unuku Nikoli ostalo je da vodi brigu o zemlji.

No, mi smo se drugim povodom uputili kod čika Jovice. Od njegovih komšija čuli smo da se nekada amaterski bavio glumom.

– Odmah posle rata, po oslobođenju, uključio sam se u Amatersku glumačku družinu „Slobodan Mitrov Danko” iz Stepanovićeva i bio aktivan sve do sredine prošlog veka – kaže Pudar. – Bile su to za mene lepe godine, a vrlo brzo smo predstavom „Veliki korak” osvojili prvo mesto na Smotri amaterskih pozorišta Vojvodine. Predstavu smo radili po komadu zagrebačkog pisca Ive Ćaće, a govorila je o posleratnim vremenima i izgradnji tek oslobođene zemlje.

Naš domaćin kaže da je za razvoj amaterskog glumišta u Stepanovićevu najzaslužniji bio učitelj Vaso Kolak, koji se preselio u Novi Sad.

– Njegovim odlaskom aktivnosti su polako počele da zamiru, iako ga je u jednom periodu prilično uspešno zamenio Vlajko Vukosav – veli Pudar. – Od predstava koje rado pamtim, to su još svakako „Dva cvancika” i „Sin puka”. Prvom predstavom jedne godine osvojili smo drugo mesto, pobedili su nas Turinci, koji su toliko ambiciozno prišli pripremi svog komada da su išli u istočnu Srbiju da što bolje savladaju tamošnji dijalekt, što im se na kraju, prilikom ocenjivanja žirija, isplatilo.

Pudar kaže da je s glumačkom družinom gostovao po mnogim mestima nekadašnje SFRJ, a naročito Vojvodine.

– Dešavalo se da je sala bila prepuna, da su se ljudi gurali da makar kroz prozor pogledaju predstavu. Tada nas je u glumačkom društvu bilo dvadesetak, a kulturni život u selu bio je izuzetno razvijen. Sedište smo imali u zgradi Sokolane, a na tom mestu je kasnije bilo smešteno preduzeće „Medisana”, današnji „Mediteks”.

Kada mu je zastala misao, supruga Bosiljka podsetila ga je na neuspešnu epizodu iz Lutkarskog pozorišta u Novom Sadu.

– Ispričaj novinarima kako nisi primljen na audiciji jer nisi umeo da pevaš – reče Bosiljka, dok je Jovica, klimajući glavom, potvrdio da je upravo „sve tako bilo”.

A kada smo baka Bosiljku upitali kako su se njih dvoje upoznali, da li posle neke pozorišne predstave, samo je rekla da o tome nije moglo da bude govora.

– Nisu mene roditelji puštali da gledam pozorišne predstave.

Honorarni saradnik „Dnevnika”

– Više od dve decenije bio sam honorarni saradnik „Dnevnika”, „Poljoprivrednika” i „Nove tribine”. Pisao sam o sportskim događajima, temama u vezi s poljoprivredom, ali i o svakodnevici našeg sela – kaže Pudar.

Ne krije vremešni domaćin da ni njemu, dok je bio mlad, roditelji nisu bili oduševljeni što ga privlače pozorišne daske.

– Mani se tih cirkuzanata – govorili su mi stalno – kaže on.

Jovica je radni vek proveo delom u „Elektroluksu”, a potom na železnici.

– U tim preduzećima sam stekao penziju. Kulturni život vremenom je u selu potpuno zamro, a koliko mi je poznato, osim folkloraša, aktivni su džudisti i fudbaleri – veli Pudar, koji dodaje da ga najviše raduje sloga Stepanovićevčana.

S. Savić