„Дневник” у посети Дому за душевно оболеле у Старом Лецу

душе, те да се само преко њих до ње и може стићи. Да љубав не бира ни време, ни место, ни особе чије ће душе заробити, а да благородност клија из сваког ко је заливен том љубављу, сведоци смо сви, без обзира на то с које стране улице живота идемо.

Дом за душевно оболела лица “1. октобар”, који се налази у Старом Лецу, у општини Пландиште, доказ је да љубав може да победи у свакој ситуацији. Умирујући амбијент, креативност и баш та љубав нешто су што вас разоружа по уласку на посед некадашњег властелина Пала Данијела. На том комплексу живи око 550 штићеника из целе Србије, ради 160 радника, а како нам је рекла директорка те установе др Мирјана Вуковић, сви заједно функционишу као организам, решавајући у ходу проблеме које свакако да имају.

- Трудимо се да наш уплив у њихов живот буде тамо где је то неопходно, а емоционалне везе су пожељне и терапијске - каже Вуковић, наглашавајући да у потпуности подржавају своје штићенике који у оквиру Дома или ван њега пронађу партнера.  - Имамо дуготрајне везе. Рецимо, један пар је већ 15 година заједно, заједно и живе, лепо функционишу. Љубав не бира и мислим да је то сасвим нормално.

Осим објеката који се налазе у самом кругу, Дом за душевно оболеле у Старом Лецу поседује и две куће у селу у којима живи четири, односно шест штићеника, у оквиру пројекта “Становање уз подршку”. Идеја је да се штићеници што више осамостале тако да сами брину о домаћинству уз што мању подршку стручњака из Дома.  

Они у дом одлазе само на радне терапије које представљају својеврсно “запослење” тих корисника. Након посла, они одлазе кући, кувају ручак и организују остатак дана. За сада све функционише беспрекорно, сви су срећни, а један од станара сматра да је, захваљујући тој рехабилитацији, “постао нормалан човек”. Управо такав утисак се стиче када вас домаћини дочекају, када проћаскате и нашалите се са њима.

Најјачи осећај који понесете по изласку из тих кућа јесте стид што сте дозволили да вас етикета поколеба и уплаши; што сте се повиновали предрасудама и сумњи да сте много привилегованији од њих.

У самом Дому, односно у павиљонима, дворцу и некадашњој школи преко пута, живи осталих петстотинак штићеника који су у разним фазама душевног обољења. Међутим, иако су мање способни за самосталнији живот, и они би могли да буду део “Становања уз подршку”, успели би да се изборе са тешкоћама, али уз одговарајућу асистенцију и надзор, за шта та установа тренутно нема капацитета, односно довољан број запослених, те они и даље остају клијенти самог Дома.

- Ми се трудимо да нам капија буде потпуно отворена, што умањује осећај изолованости корисника, и уз дозволу, могу слободно да изађу и да се крећу, што је допринело томе да се смањи број бекстава - истиче директорка Дома. На питање да ли постоје инциденти у селу и да ли су њихови корисници опасни, др Мирјана Вуковић каже да се понекад дешавају сукоби, али и појашњава да страх од душевно оболелих особа није оправдан.

- Људи који почине насилна кривична дела и слично, већином су особе са  поремећајем личности, односно психопате, а не душевно оболели, али због одређених сличности, људи углавном то поистовећују. Максимално се трудимо да радом утичемо на разбијање таквих предрасуда и боримо се против стигматизације наших штићеника - каже др Вуковић. - Покушавамо, колико можемо, да направимо сарадњу са свима како бисмо дошли до тог нивоа свести код људи да је душевна болест као и свака друга, као и да су те особе заједно са нама чланови друштва у којем треба да партиципирају колико могу и да им се у томе помогне.

Радна терапија им омогућава, осим добре забаве и испољавања креативности, и додатну зараду, чиме се на скроман начин валоризује њихов труд и рад.

- Корисници у Дому живе у једној специфичној заједници која интерно  функционише по принципу психологије групе - прича др Мирјана Вуковић. - Група сама успоставља свој ред и односе међу корисницима, а стручни радници су ти који интервенишу у случају међусобних конфликата или проблема који ремете мир или угрожавају саме кориснике. Казне нису прихватљиве као метод, па се често нађемо у ситуацији да исцрпимо могућности, а да не постигнемо резултат. У самој установи немамо изолације, а у случају акутно узнемиреног или агресивног корисника, интервенишемо уз краткотрајни надзор, па уколико се пацијент не смири, бива упућен у психијатријску болницу, најчешће у Вршац.

Радна терапија у оквиру које се води рачуна о фарми, стакленику, чистоћи поседа, подразумева и разне радионице ручних радова. Тако, када уђете у просторије у којима су изложени ти њихови радови, благо речено, остајете забезекнути призором уникатних, надасве јединствених и предивних рукотворина. Од плетених торби и столичарки, рамова за слике, наруквица, подметача и кутијица, до стихова и стрипова - остајете без даха и у чистој заблуди да ли сте заиста дошли на место на које сте се запутили.

И управо то је недокучива мистерија која вас прати - да ли смо, ипак, сви на истој страни улици живота.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић

Реновирање због лиценце

Дом у Старом Лецу се финансира из цене смештаја, као и из буyета Министарства за социјалну политику и Фонда за здравство и здравствене раднике. Донације су углавном у виду обуће и одеће коју прикупе удружења грађана, док надлежни секретаријат с времена на време уступи понешто из робних резерви.

- Сви домови су у процесу лиценцирања, те су нам прописани стандарди које морамо да досегнемо у неком року како бисмо добили лиценцу за рад - објашњава директорка др Мирјана Вуковић. - Треба да реновирамо купатила, сређујемо простор, у собама не смемо да имамо више од четири кревета,... Тренутно нам је најпотребнија финансијска подршка. Наравно, и број запослених мораће да се усклади са стандардима које прописује Правилник о лиценцирању, а у томе очекујемо подршку надлежног Министарства.

Зокију помогла специјална терапија

Када је Раковчанин Зоран Алексић (32) пре скоро десетак година дошао у Дом за душевно оболела лица “1. октобар”, кажу да је био повучен и стидљив, све док, како се шушка по дворишту, није упознао другарицу с којом сада највише воли да проводи време. Иако нигде није као код куће, Зоки се навикао на нови амбијент и нови живот, те је за сад и задовољан.

Живи у кућици на поседу, која служи и као прихватилиште, са неколико цимера, што му прија јер им тако никад није досадно. Од yепарца воли да купује слаткише и кокице, а бициклом се радо провоза када му време то дозволи. За себе каже да није нарочито талентован, али се зна да је одличан у игри “Не љути се, човече”. Чињеница је да не скида осмех с лица. Е сад, да ли је реч о заљубљености или некој другој врсти задовољства, на нама је да нагађамо, а на њему да и даље буде тако ведар.

Самосталност Штићеника највећи успех Дома

Осим објеката који се налазе у самом кругу, Дом за душевно оболеле у Старом Лецу поседује и две куће у селу у којима живи четири, односно шест штићеника, у оквиру пројекта “Становање уз подршку”. Идеја је да се штићеници што више осамостале тако да сами брину о домаћинству уз што мању подршку стручњака из Дома. Они у дом одлазе само на радне терапије које представљају својеврсно “запослење” тих корисника. Након посла, они се враћају у куће, кувају ручак и организују остатак дана.