АРХИВ ГРАДА: Мелхиор Ердујхељи – први бележник
Улица Мелхиора Ердујхељија на Телепу незванично је међу Новосађанима понела титулу „најтежа за изговорити”, па многи, када позову такси, уместо да ломе језик, једноставно кажу „иза „Минакве‘”.
Међутим, реч је о значајном човеку јер је Ердујхељи први забележио прошлост нашег града у монографији „Историја Новог Сада”, која је објављена 1894. године на мађарском и српском језику, а годину касније и на немачком.
Мелхиор Ердујхељи рођен је 1860. године у Сенти, школовао се за теолога, а за капелана и учитеља веронауке у Новом Саду постављен је 1887. Предавао је српски језик у Занатској школи, недуго потом напустио Нови Сад, а 1908. године, због материјалних недаћа, иселио се у Америку, где је и преминуо.
– Ердујхељи је показивао велико интересовање за прошлост, па је био активан сарадник Историјског друштва Бачко-бодрошке жупаније, а највише радова написао је из историје Петроварадина и Новог Сада – каже директор Архива града Петар Ђурђев. – Објављивао је много радова, те је на седници Историјског друштва у децембру 1893. реферисао о привредној историји Новог Сада, текстови о Петроварадину објављени су у годишњаку Друштва, 1891. године публиковао је прилог о укидању Новосадске војне границе, а у листу „Наше доба” 1892. године изашао му је рад о Српском народно-црквеном сабору у Новом Саду одржаном у 18. веку.
Кад је из Будимпеште дошла сугестија Муниципалном одбору Новог Сада да се поводом хиљадугодишњице мађарске државе напише историја града, тај задатак поверен је Ердујхељију, 7. априла 1892, јер је показао интересовање за ту тему и познавање грађе, као и смисао за историјске синтезе. У Архиву града чува се Предлог Магистрата да се Мелхиор Ердујхељи награди за дело „Историја Новог Сада”.
– Понуду је свесрдно прихватио, а „Историју Новог Сада” писао је на основу архивске грађе у Земаљском архиву у Будимпешти, у Царском краљевском ратном архиву у Бечу и Архиву града Новог Сада, као и на основу сопствених археолошких ископавања – истиче Ђурђев. – У предговору је написао да је Нови Сад духовно средиште угарских Срба, али да јавно мњење (мађарско) „најмање познаје живот и рад тога народа и историју његове књижевности”, а за Мађаре и Србе „желети би било да познамо једно другом прошлост и да једни друге разумемо”, да бисмо се „предустретљивошћу и братском љубави” приближавали једни другима.
Ердујхељијеву „Историју Новог Сада” стручна јавност у Мађарској сврстала је међу најбоље написане монографије, па га је Друштво историчара Угарске предложило за дописног члана Мађарске академије.
С. Ковач
