ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Јединствена сила винарије „Брег”

Остварују се, коначно, стручно мишљење и препоруке, да су побрђа и прибрђа целом дужином планине, изнад Дунава и сремске равнице, идеална станишта за развој винове лозе.

Приликом обележавања 1.700 година виноградарства на Фрушкој гори 1973. др Сима Лазић (1922 - 1981) пише: „Нажалост, највећи део најбољих потеса у Фрушкој гори је напуштен, запарложен. Ово су терени испод саме шумске зоне. Они су обично под већим нагибом, потребно их је терасирати, иначе су подложни ерозији. 

Узрок напуштања ових терена је беспутност. Ово отежава организовање модерне производње, која за рад користи савремене машине. Други, блаже нагнути терени, делимично се користе виноградом, остало се користи ратарским и повртарским културама. 

Општа је тенденција да се виногради саде ближе селу и комуникацијама, а ту су обично тек релативно виноградарски терени. Уколико се буде више развијало квалитетно виноградарство мораће се виноградима заузимати виши терени, ближе шумској зони, јер тек тамо се може добити жељени квалитет фрушкогорских вина.”

Рејонизацијом виноградарске производње, усвојеној 1973. године, набројане су десетине и десетине потеса, од 100 до највише 300 хектара у комплексу. Овакву исцепканост условили су потоци који се сливају са Фрушке горе. За данашњу колумну издвајам брдски потес Бријест и Јанда у Крчедину. 

У Крчедину је најмлађа сремска винарија „Брег” Драгана Стојановића и сина му Немање. Њихових тридесетак хектара винограда стекли су станарско право баш на брду, високо изнад села. Са задршком од пола века винова лоза попела се на брдо како су то здушно и пророчки препоручивали наши славни преци.

Драган и Немања предност су дали белој сорти сила, сремској „беби” како је из милоште зову винопије. Рођена је у сремскокарловачком Институту за виноградарство и винарство. Добијена је укрштањем кевединке, краљице песка и племкиње шардонеа, најраширеније винске сорте на планети. У наше крајеве стигла је касно, тек крајем деведесетих година прошлог века. Сађена је масовно. 

Све док се није прочуло за силу, чедо наше науке, знања и праксе. Њено вино већ годинама постаје све траженије, још ни један род није дочекао нову бербу. Винопије су из године у годину брже од виноградара. У Крчедину се попела на 280 метара надморске висине. Проширила се на десет хектара, а пролеће чека већ неколико припремљених парцела за нову садњу. У свету не постоји већи виноград силе, тек толико да се зна.

У винарији ме чека велико изненађење. Веома пријатно. Између великих инокс цистерни видим млађег човека са чашом у руци. Иде од танка до танка, одврће славине и дуго жваће уливене „залогаје” вина. Не могу да верујем очима - преда мном је Борис Ковач, познати француски винар и дегустатор, још познатијег оца Владимира, мог колеге и пријатеља са студија. Винара познатијег у свету него код нас (ништа ново). Ових дана, управо, је обележена годишњица његове смрти, у 88. години. 

Борис је рано пошао очевим стопама. После студија у Новом Саду, студирао је и у Француској, у којој стално живи и ради. На југу Француске у региону Лангедок-Русијон, близу шпанске границе, има свој виноград и подрум. Ради и као консултант у више приватних и кооперативних винарија. Извози вина у више земаља Европе, Америке и Азије.

Винарија „Брег” ангажовала га је за свог сарадника, консултанта.  За вино којим ћемо наздравити срдачном сусрету договорили смо се без консултовања. Дигли смо чаше са силом. Прво, јер је реч о новој сорти коју на највећој површини гаји винарија „Брег”, а други разлог јер се ради о лози чији је један од аутора, уз Симу Лазића, и отац Владимир Ковач. Примећујући моје изненађење сусретом у Крчедину, пре коментара о сили, рече, уз осмех:

„Са Драганом и Небојшом сам прво постао пријатељ, након чега смо почели да сарађујемо. Видим колико им је стало да направе добра вина. Окупили су добру екипу и уживам радећи с њима.” После кратке паузе, додаје: „Са потенцијалним сарадником у послу морам да се разумем. Да проценим да ли ће послушати моје савете у потпуности. Са сујетним људима не радим. Утолико пре јер ионако имам довољно посла у својој фирми и винарији.”

Силу дегустирамо у друштву домаћина Драгана и Новице Мулина, сина Суботичанина Вељка Мулине, који је, такође оставио велики траг у развоју винарства у суботичко-хоргошком крају. У чашама је берба 2024. Елегантна, свежа, блага, пријатна, речју - нежна. Са лепим киселинама и структуром, као девојка, лепа, млада, љупка, „госпотско бечко вино, како би рекли наши стари”, примети Борис.

На питање да га упореди са неким француским вином, спремно је одговорио. „Сила је озбиљно и племенито вино. Не могу га упоредити ни са ким. Напросто, сила је јединствено вино. У томе је њен успех. Нове дивоте из танкова, пуних прошлогодишње бербе, тек нас чекају. О томе, идуће недеље.