VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Jedinstvena sila vinarije „Breg”

Ostvaruju se, konačno, stručno mišljenje i preporuke, da su pobrđa i pribrđa celom dužinom planine, iznad Dunava i sremske ravnice, idealna staništa za razvoj vinove loze.

Prilikom obeležavanja 1.700 godina vinogradarstva na Fruškoj gori 1973. dr Sima Lazić (1922 - 1981) piše: „Nažalost, najveći deo najboljih potesa u Fruškoj gori je napušten, zaparložen. Ovo su tereni ispod same šumske zone. Oni su obično pod većim nagibom, potrebno ih je terasirati, inače su podložni eroziji. 

Uzrok napuštanja ovih terena je besputnost. Ovo otežava organizovanje moderne proizvodnje, koja za rad koristi savremene mašine. Drugi, blaže nagnuti tereni, delimično se koriste vinogradom, ostalo se koristi ratarskim i povrtarskim kulturama. 

Opšta je tendencija da se vinogradi sade bliže selu i komunikacijama, a tu su obično tek relativno vinogradarski tereni. Ukoliko se bude više razvijalo kvalitetno vinogradarstvo moraće se vinogradima zauzimati viši tereni, bliže šumskoj zoni, jer tek tamo se može dobiti željeni kvalitet fruškogorskih vina.”

Rejonizacijom vinogradarske proizvodnje, usvojenoj 1973. godine, nabrojane su desetine i desetine potesa, od 100 do najviše 300 hektara u kompleksu. Ovakvu iscepkanost uslovili su potoci koji se slivaju sa Fruške gore. Za današnju kolumnu izdvajam brdski potes Brijest i Janda u Krčedinu. 

U Krčedinu je najmlađa sremska vinarija „Breg” Dragana Stojanovića i sina mu Nemanje. Njihovih tridesetak hektara vinograda stekli su stanarsko pravo baš na brdu, visoko iznad sela. Sa zadrškom od pola veka vinova loza popela se na brdo kako su to zdušno i proročki preporučivali naši slavni preci.

Dragan i Nemanja prednost su dali beloj sorti sila, sremskoj „bebi” kako je iz milošte zovu vinopije. Rođena je u sremskokarlovačkom Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo. Dobijena je ukrštanjem kevedinke, kraljice peska i plemkinje šardonea, najraširenije vinske sorte na planeti. U naše krajeve stigla je kasno, tek krajem devedesetih godina prošlog veka. Sađena je masovno. 

Sve dok se nije pročulo za silu, čedo naše nauke, znanja i prakse. Njeno vino već godinama postaje sve traženije, još ni jedan rod nije dočekao novu berbu. Vinopije su iz godine u godinu brže od vinogradara. U Krčedinu se popela na 280 metara nadmorske visine. Proširila se na deset hektara, a proleće čeka već nekoliko pripremljenih parcela za novu sadnju. U svetu ne postoji veći vinograd sile, tek toliko da se zna.

U vinariji me čeka veliko iznenađenje. Veoma prijatno. Između velikih inoks cisterni vidim mlađeg čoveka sa čašom u ruci. Ide od tanka do tanka, odvrće slavine i dugo žvaće ulivene „zalogaje” vina. Ne mogu da verujem očima - preda mnom je Boris Kovač, poznati francuski vinar i degustator, još poznatijeg oca Vladimira, mog kolege i prijatelja sa studija. Vinara poznatijeg u svetu nego kod nas (ništa novo). Ovih dana, upravo, je obeležena godišnjica njegove smrti, u 88. godini. 

Boris je rano pošao očevim stopama. Posle studija u Novom Sadu, studirao je i u Francuskoj, u kojoj stalno živi i radi. Na jugu Francuske u regionu Langedok-Rusijon, blizu španske granice, ima svoj vinograd i podrum. Radi i kao konsultant u više privatnih i kooperativnih vinarija. Izvozi vina u više zemalja Evrope, Amerike i Azije.

Vinarija „Breg” angažovala ga je za svog saradnika, konsultanta.  Za vino kojim ćemo nazdraviti srdačnom susretu dogovorili smo se bez konsultovanja. Digli smo čaše sa silom. Prvo, jer je reč o novoj sorti koju na najvećoj površini gaji vinarija „Breg”, a drugi razlog jer se radi o lozi čiji je jedan od autora, uz Simu Lazića, i otac Vladimir Kovač. Primećujući moje iznenađenje susretom u Krčedinu, pre komentara o sili, reče, uz osmeh:

„Sa Draganom i Nebojšom sam prvo postao prijatelj, nakon čega smo počeli da sarađujemo. Vidim koliko im je stalo da naprave dobra vina. Okupili su dobru ekipu i uživam radeći s njima.” Posle kratke pauze, dodaje: „Sa potencijalnim saradnikom u poslu moram da se razumem. Da procenim da li će poslušati moje savete u potpunosti. Sa sujetnim ljudima ne radim. Utoliko pre jer ionako imam dovoljno posla u svojoj firmi i vinariji.”

Silu degustiramo u društvu domaćina Dragana i Novice Mulina, sina Subotičanina Veljka Muline, koji je, takođe ostavio veliki trag u razvoju vinarstva u subotičko-horgoškom kraju. U čašama je berba 2024. Elegantna, sveža, blaga, prijatna, rečju - nežna. Sa lepim kiselinama i strukturom, kao devojka, lepa, mlada, ljupka, „gospotsko bečko vino, kako bi rekli naši stari”, primeti Boris.

Na pitanje da ga uporedi sa nekim francuskim vinom, spremno je odgovorio. „Sila je ozbiljno i plemenito vino. Ne mogu ga uporediti ni sa kim. Naprosto, sila je jedinstveno vino. U tome je njen uspeh. Nove divote iz tankova, punih prošlogodišnje berbe, tek nas čekaju. O tome, iduće nedelje.