ИНТЕРВЈУ: МИНА ПЕТРИЋ, ДРАМСКА СПИСАТЕЉИЦА Трауме сећања и заборава
Мина Петрић се не би љутила то рогобатно звучи реч драматуршкиња, но сада је ипак ваља назвати драмском списатељицом, јер за писца у женском роду нема другог израза.
О, не, сад би се неко вајкао, још једна родно равноправна тема. Заправо, није о томе реч, иако ова ауторка и те како заступа родну, па и сваку другу равноправност. После Стеријиних награда за драматургију („Код вечите славине“) и драматизацију („Што на поду спаваш“), Мина Петрић је дочекала да се на сцени СНП-а појави и њена драма. Премијерно вечерас, у режији Таре Митровић, биће изведена представа „Незаборавак, поточница, змијске очи“ о три породичне генерације жена.
Исправи ме ако грешим, ово ће бити први пут да се твоја „целовечерња“ драма изводи на сцени, па још у СНП-у. У међувремену, стекла си јако пуно искуства као драматуршкиња. Колико су блиска та два ипак различита искуства?
- У праву си, први пут на позоришној сцени. У октобру ове године Ивана Јаношев је режирала текст „Уторак 19:30“ који сам писала заједно са Ђорђем Петровићем за представу-серију у три дела, која се игра у студију Трећи рог. У том процесу, као ни у процесу „Незаборавка“ нисам радила драматургију, само текст. Из перспективе драматуршкиње, поставка мог драмског текста ми делује као магија. Драматурзи седе на пробама, преиспитују и прате сваку линију радње, реплику, поступак, кроз њихову се свест ломи прича представе... Док је у случају писања, тај процес у мени завршен много пре него што је рад на представи почео и сад имам прилику да посматрам како нечија туђа свест обликује оно што сам написала. Претпостављам да то може бити и болно, кад екипа представе није на линији са писцем, али за мене и у случају „Уторка“ и у случају „Незаборавка“ то представља радост.
Драма носи необичан наслов „Незаборавак, поточница, змијске очи“. Реч поточница ме навела да помислим да је реч о биљкама, па сам нашао да на латинском превод значи мишје уши… Зашто змијске очи? О чему је ова драма необичног наслова?
- Радња ове драме креће се између прошлости и садашњости породице коју чине три жене и преиспитује појмове сећања и заборава који могу носити и позитиван и негативан предзнак. Бака је та која почиње да заборавља, мајка не може да заборави, а кћерка она која не жели да заборави прошлост, која их је све на различите начине ранила. Посматрајући наизменично раван садашњости, па различитих тренутака прошлости, последицу па узрок, пратимо механизам преноса трауме. Три речи наслова односе се на три назива за исти плави цвет који расте крај воде и имају симболику у односу на различите елементе приче. Па чак и те „мишје уши“ (хвала на опажању) протрче кроз причу у облику миша Полока, који страда трагичном смрћу.
Редитељка Тара Митровић спада у ред млађих на нашој сцени. Какву сте сарадњу успоставили на реализацији? Пратите ли процес и као драматуршкиња, адаптирате свој текст, или…
- Са Таром сам се упознала када нас је редитељка Ана Томовић спојила у пројекту „Паробродске приче“, где је Тара режирала јавно читање „Незаборавка“. То је феноменално, зато што сам још тад, пре две године, добила потврду да Тара осети овај текст и да јој се он обраћа. Зато што има моје поверење, било ми је важно да осети слободу у раду на представи и нисам желела да радим драматургију. За то је задужен драматург Ђорђе Косић и дивна асистенткиња драматурга Драгана Ђокић, којој желим бројне прилике да покаже своју вредност.
Прошлих година добили сте бројне награде, готово за све што сте радили. Шта би за Вас у погледу ове представе била највећа награда?
- Да комуницира са својом публиком. Да се глумице радују што је играју. Да је ауторски тим на њу поносан. Да дуго живи.
Игор Бурић
