INTERVJU: MINA PETRIĆ, DRAMSKA SPISATELJICA Traume sećanja i zaborava
Mina Petrić se ne bi ljutila to rogobatno zvuči reč dramaturškinja, no sada je ipak valja nazvati dramskom spisateljicom, jer za pisca u ženskom rodu nema drugog izraza.
O, ne, sad bi se neko vajkao, još jedna rodno ravnopravna tema. Zapravo, nije o tome reč, iako ova autorka i te kako zastupa rodnu, pa i svaku drugu ravnopravnost. Posle Sterijinih nagrada za dramaturgiju („Kod večite slavine“) i dramatizaciju („Što na podu spavaš“), Mina Petrić je dočekala da se na sceni SNP-a pojavi i njena drama. Premijerno večeras, u režiji Tare Mitrović, biće izvedena predstava „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“ o tri porodične generacije žena.
Ispravi me ako grešim, ovo će biti prvi put da se tvoja „celovečernja“ drama izvodi na sceni, pa još u SNP-u. U međuvremenu, stekla si jako puno iskustva kao dramaturškinja. Koliko su bliska ta dva ipak različita iskustva?
- U pravu si, prvi put na pozorišnoj sceni. U oktobru ove godine Ivana Janošev je režirala tekst „Utorak 19:30“ koji sam pisala zajedno sa Đorđem Petrovićem za predstavu-seriju u tri dela, koja se igra u studiju Treći rog. U tom procesu, kao ni u procesu „Nezaboravka“ nisam radila dramaturgiju, samo tekst. Iz perspektive dramaturškinje, postavka mog dramskog teksta mi deluje kao magija. Dramaturzi sede na probama, preispituju i prate svaku liniju radnje, repliku, postupak, kroz njihovu se svest lomi priča predstave... Dok je u slučaju pisanja, taj proces u meni završen mnogo pre nego što je rad na predstavi počeo i sad imam priliku da posmatram kako nečija tuđa svest oblikuje ono što sam napisala. Pretpostavljam da to može biti i bolno, kad ekipa predstave nije na liniji sa piscem, ali za mene i u slučaju „Utorka“ i u slučaju „Nezaboravka“ to predstavlja radost.
Drama nosi neobičan naslov „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči“. Reč potočnica me navela da pomislim da je reč o biljkama, pa sam našao da na latinskom prevod znači mišje uši… Zašto zmijske oči? O čemu je ova drama neobičnog naslova?
- Radnja ove drame kreće se između prošlosti i sadašnjosti porodice koju čine tri žene i preispituje pojmove sećanja i zaborava koji mogu nositi i pozitivan i negativan predznak. Baka je ta koja počinje da zaboravlja, majka ne može da zaboravi, a kćerka ona koja ne želi da zaboravi prošlost, koja ih je sve na različite načine ranila. Posmatrajući naizmenično ravan sadašnjosti, pa različitih trenutaka prošlosti, posledicu pa uzrok, pratimo mehanizam prenosa traume. Tri reči naslova odnose se na tri naziva za isti plavi cvet koji raste kraj vode i imaju simboliku u odnosu na različite elemente priče. Pa čak i te „mišje uši“ (hvala na opažanju) protrče kroz priču u obliku miša Poloka, koji strada tragičnom smrću.
Rediteljka Tara Mitrović spada u red mlađih na našoj sceni. Kakvu ste saradnju uspostavili na realizaciji? Pratite li proces i kao dramaturškinja, adaptirate svoj tekst, ili…
- Sa Tarom sam se upoznala kada nas je rediteljka Ana Tomović spojila u projektu „Parobrodske priče“, gde je Tara režirala javno čitanje „Nezaboravka“. To je fenomenalno, zato što sam još tad, pre dve godine, dobila potvrdu da Tara oseti ovaj tekst i da joj se on obraća. Zato što ima moje poverenje, bilo mi je važno da oseti slobodu u radu na predstavi i nisam želela da radim dramaturgiju. Za to je zadužen dramaturg Đorđe Kosić i divna asistentkinja dramaturga Dragana Đokić, kojoj želim brojne prilike da pokaže svoju vrednost.
Prošlih godina dobili ste brojne nagrade, gotovo za sve što ste radili. Šta bi za Vas u pogledu ove predstave bila najveća nagrada?
- Da komunicira sa svojom publikom. Da se glumice raduju što je igraju. Da je autorski tim na nju ponosan. Da dugo živi.
Igor Burić
