ИНТЕРВЈУ: САША АСЕНТИЋ, КОРЕОГРАФ И ИЗВОЂАЧ Борба за различитост

Саша Асентић никада није пристао на то. У његовом раду већ 25 година се огледа жеља за стицањем новог искуства, каквог до сада није било на уметничкој сцени Новог Сада, па и Европе. Оснивањем асоцијације „Пер.Арт“ одмах након НАТО бомбардовања 1999, са бројним сарадницима од којих су многи сада етаблирани уметници, кренуло се у непознато – укључивање (инклузију) људи са инвалидитетом, као и оних без, подједнако са и без уметничког искуства, на локалну уметничку сцену. Резултат је да четврт века касније представа „Dis Dis Contact“, најновије дело овог покрета, светску премијеру има у Паризу.

Кад би се вратили у деведесете, тренутак оснивања „Пер.Арта“, шта бисте видели? 

- Крајем деведесетих, са свим искуствима деловања на тадашњој алтернативној сцени која је критички промишљала друштво у којем смо живели, имали смо акције које би стварале могуће друштвене односе и слику друштва у каквом бисмо ми волели и желели да живимо. Надам се да се многи још увек сећају тог осећаја и те снаге, визије коју смо имали и делили. Тог става да од нас зависи. То је било стање из којег смо деловали и у којем се десио тај наш сусрет. Он се десио у малој просторији, можда три и по са четири и по метра. У просторији за удружење родитеља деце са сметњама у развоју. У том периоду смо сви били млади и толико нас је било да није било простора између нас у физичком смислу, да би се нешто могло плесно и позоришно радити. Међутим, осетили смо да позориште и плес имају ту моћ стварања осећаја заједништва и припадности. То нас је мобилисало, повезало и од тог тренутка, то се баш десило некад у октобру или почетком новембра, 1999, 25 година се ниједног дана нисмо разишли или раставили. У том тренутку, заправо периоду, ми нисмо уопште замишљали ову неку далеку будућност, четврт века после. Из више разлога. Прво зато што у борбама да се изборимо за наше место, борили смо се и да непосредно посматрамо шта се дешава, шта се то мења ако инсистирамо на тим принципима на којим свих ових година темељимо наш рад - брига за другог, приступачност и солидарност. 

Након свега тога, и захваљујући свему томе, ми сада можемо да говоримо и о тренуцима 25 година после. 

- Све што смо постигли, урадили у уметничком смислу, ако гледамо из перспективе кад смо почињали, било је незамисливо. Али, било је и те како замисливо зато што смо ми због тога и кренули у целу причу. А то је да не пристајемо на то да смо скрајнути, маргинализовани и обесправљени. И да не пристајемо да никоме није стало до тога. У том смислу смо имали јасну идеју да може то да се повеже и са историјском, политичком мишљу - немогуће је управо оно што нас мотивише да бисмо доказали да је и те како могуће. Сада су то друштвене чињенице, да смо ми за ових 25 година произвели то да су наше колеге и колегинице са интелектуалним инвалидитетом уметници препознати и на међународној сцени, и у Новом Саду. То шире препознавање и признање је чак добило, десило се и на нивоу најрелевантнијих инситуција које одређују шта је уметност данас. И каква уметност данас има значај за свет у којем живимо. Што су чињенице које нико не може да побије. Могу многи да се не слажу са тим, јер због наших ставова можда нисмо подобни, или из неких других разлога неко може да се не слаже са тим, али не може да побије ту чињеницу. И то је оно што смислим да је јако важно, оно због чега схватамо да смо сваким својим даном, сваким својим сусретом и јавним наступом успели да интерве- нишемо у стварност, а самим тим и да интервенишемо у историју, односно у начин бележења прошлости. Да интервенишемо на оним местима, код оних који пишу историју, или нам пласирају причу о друштву у којем живимо, где смо увек били искључивани. Ми смо својим радом успели да мењамо ту стварност, дајемо пример шта је могуће. Узбудљиво ми је замишљати како би то изгледало кад би постојала хиљаду таквих примера. То значи да бисмо ми онда дефинитивно живели у другачијем друштву, а то друштво и наши примери тога се темеље на, као што сам раније споменуо, на идеји бриге о другом, емпатији, солидарности, друштвеној правди. У свему томе је проткана, дубоко укорењена идеја борбе против ејблизма, а то је одлика система који дискриминишу особе са инвалидитетом, фаворизујући оне без инвалидитета. 

Увек смо промишљали инклузију и уметност, и тај пресек перформанса и политичног деловања у јавности, као нешто што је стално живо и нешто што стално преиспитује и инсистира на тој врсти отворености за промене, на које пристајемо искључиво уколико су у служби достојанственог живота свих нас

Шта је било најтеже у овом целом подухвату, ја бих то тако назвао?

- Било је јако пуно тешких ситуација, јер из овог свега што сам описао јасна је тежина те борбе, поготово јер се ради и о учествовању особа са инвалидитетом у тој борби и борби за особе са инвалидитетом. Што нас је више јачи смо и што је више оних до којих допремо сви заједно смо јачи. Онда свакако је било најтеже током ових година када су умирали они који су били наши најближи и они који смо били ми. Ту пре свега мислим на мајке. Мајке наших сабораца, пријатеља и колега са инвалидитетом. Мајке које су својом борбом и својом храброшћу да се супротставе патријархату, ејблизму, жене које су имале снагу, истрајавале у борби за своју децу и у борби за идеју прихватања различитости, биле су прве које су се супротставиле свим институцијама од здравствених, до образовних, у крајњој линији и институција културе и уметности. Оне су биле те које су биле увек на првој линији, а ми смо се онда придружили тој борби кроз уметност. Мислим да се најчешће тим женама и тим борбама не даје простор и видљивост, него се узимају здраво за готово. Чак се ради системски - наравно, јасно је, због патријархалног модела - зашто те борбе и жене остају невидљиве. Њихова имена су: Милосава, Јадранка, Љубица, Мара, Богданка, Марија, Јулијана, Љубица и Јован. Надовезао бих ту и наше блиске пријатељице, сараднике, саборце и саборкиње, који су нас подржавали и били изузетно важни за наш рад, а исто више нису са нама: Љиљана Берковић, Љиља Вукајлов и Вања Брзак. И, наравно, Игор Бањац, наш пријатељ и члан, уметник са Дауновим синдромом, који је исто преминуо. Увек у сећању и присуству свих тих који нису са нама, видим историјски револуционаран процес. Ми носимо сећање и повезујемо се са борбом за темељну промену друштва у којем живимо.

Игор Бурић