СЕНТИМЕНТАЛНО ПУТОВАЊЕ ШИНАМА КРОЗ СУБОТИЧКУ ИСТОРИЈУ "Трамвај звани жеља", суботичка прича која не престаје да живи

Другог априла 1974. године, док сам тек учила своје прве кораке, град је изгубио свог верног пратиоца. Не памтим звук његових точкова на шинама, нити звонце које је најављивало његов долазак, али кроз године, приче мојих најближих учиниле су да и ја осетим носталгију за нечим што никада нисам доживела.

Фотографије пожутеле од времена показују елегантна кола која су клизила нашим улицама, возећи Суботичане од Сомборске капије, преко Рудића и Корза, све до Палића.

Суботица се 1897. године уписала у историју поставши град са трамвајем пре Београда, Загреба па чак и Сегедина. Седмог септембра те године, трамвајска кола једне белгијске фирме повезала су делове града у десет километара дугој линији. Био је то понос свих грађана, симбол напретка и модернизације.

Данас, док ходам улицама којима је некада пролазио, замишљам како би било да се вратим у прошлост и провозам тим чувеним превозом. Суботичани које сретнем, посебно они старији, са сетом у очима причају о удобности и шарму који ниједан данашњи аутобус не може да замени.

"Био је то наш лични трамвај звани жеља," каже ми комшиница која га се добро сећа. 

"Спор, али достојанствен. Никада није јурио као ови данашњи аутобуси. Имао је душу."

Последњих година, иницијативе за његов повратак оживеле су на друштвеним мрежама. Студије су наручене, разговори вођени, страсти распламсане. Али, реалност је сурова – за враћање трамваја потребно је неколико десетина милиона евра које наш град тренутно нема.

Суботичанин Ласло Месарош је један од многих који жали за трамвајем.

“То је еколошко, економично и атрактивно превозно средство. Не загађује и надам се да ће вратити”, каже Месарош који се окупио око трамваја у улици Матра Вуковића.

Пре 51 година, градске власти су донеле одлуку о укидању трамваја, сматрајући аутобуски превоз исплативијим. Док су други европски градови касније враћали своје трамваје, Суботица је остала при тој одлуци, остављајући нам само сећања и скромну успомену на углу улице Рудић.

Иако нисам била свесна његовог постојања док је још возио нашим градом, осећам необичну повезаност са овим симболом Суботице. Можда је то због прича које су ми причали, можда због поноса у гласовима мојих суграђана када помињу "наш трамвај", или можда због тога што је део идентитета града у којем сам одрасла.

Док седим у аутобусу који ме вози истом рутом којом је некада ишао трамвај, понекад затворим очи и замислим звук точкова на шинама, клопарање које је означавало свакодневицу генерација пре мене. И тада, баш као и многи други Суботичани, осећам тиху жељу да једног дана можда опет чујем тај звук – не само у својим мислима, већ и на улицама нашег града.

Трамвај је отишао, али сећање на њега и даље вози кроз срца Суботичана, повезујући прошлост и садашњост у једну непрекидну линију која, баш као и некадашња трамвајска рута, нема краја.