ИНТЕРВЈУ: ЈЕЛЕНА ПОПРЖАН, ВИОЛА И ВОКАЛ Разиграна, фантастична уметност женског гласа наше НОВОСАЂАНКЕ

Ускоро стиже у Нови Сад, град у ком је рођена 1981, након чега су је живот и музичко школовање водили кроз Зрењанин и Београд, све до Аустрије, у којој живи од 2002. године.

Јелена Попржан, све признатија и вољенија „наша Бечлијка”, последњи пут је у Новом Саду наступила пре једанаест година, у дуу Catch-Pop String-Strong, за чијим смо престанком рада могли трајно да жалимо да нас Јелена није брзо и убедљиво утешила бујицом надахнућа. Тако смо до сада уживали у трију Sormeh, квартету Мадаме Baheux, соло пројекту „La Folia”... Ову непотпуну листу активности краси и Jelena Popržan Quartett, састав који је 2021. имао концертну премијеру у Аустрији, да би следеће године објавио истоимени албум. Реч је о изванредном пројекту, који слави аутентичну поезију Тамар Радзинер (Radzyner; 1927–1991), пољско-аустријске песникиње јеврејског порекла, у синергији са Јелениним композиторским радом.

Концертни програм базиран на поменутом албуму, који ће бити представљен у Студентском културном центру Нови Сад, на фестивалу „Pocket Globe”, 14. новембра, доноси инструменталне композиције и песме у саигри четворо музичара из Аустрије. Поред Јелене Попржан (виола, глас), ту су Ричи Винклер (кларинет, алт саксофон), Клеменс Зајницер (виолончело) и Лина Нојнер (контрабас).

 Како је дошло до формирања Квартета?

Као и увек, више је фактора повело коло. Открила сам поезију Тамар Радзинер и осетила снажну потребу да јој се приближим и под њу прострем музички тепих. Затим је 2019. почео разговор са значајним фестивалом „Glatt & Verkehrt” у вези са новим, како они воле да кажу, ексклузивним пројектом, који бих тамо премијерно представила. Позив је укључивао и наруџбину композиције од стране аустријског националног радија Ö1. Добила сам „carte blanche”, што значи да сам могла да урадим шта год пожелим. Но, врло брзо ми је постало јасно да хоћу да урадим нешто што неће трајати само једну ноћ, па сам се одлучила за нови састав. Размишљајући о људима са којима сам желела да радим, склопила се баш оваква камерна група, као испуњење дугогодишње жеље за гудачким квартетом који је у овом случају модификован у „дрвени” гудачко-дувачки квартет. Хтела сам да овог пута компонујем сву музику, за разлику од ранијих програма у којима сам се поред композиције бавила и обрадама. Пустила сам да из мене изађе оно што је хтело да изађе и тако је настало седам инструментала као срж програма, а затим се испоставило да им Тамарине песма пружају савршен контрапункт.

 Шта вас је посебно инспирисало у стиховима Тамар Радзинер?

Тамарина поезија је врло снажна. Њена мисао не покушава да преобрази стварност да би у њој опстала, него je прониче и ставља је на видело врло оштрим просуђивањем. Њен унутрашњи свет је ипак разигран и фантастичан, а свака поента је изненађујуће на месту и погађа својом огољеношћу. Тамар је као омладинка била у лођском гету, где се придружила отпору и младим комунистима. Преживела је Аушвиц и вратила се у Пољску, да би крајем педесетих, због антисемитизма, избегла са својом породицом у Беч, ту научила немачки, за који каже да јој је био први прави азил, прекинула са активизмом, те наставила да живи као мајка, домаћица и песникиња у сенци. Писала је поезију, цитирам, да себе поштеди психијатра.

Овогодишњи „Pocket Globe” је управо посвећен женском гласу, а сам завршни концерт ће обележити два женска гласа: један је ваш, а други припада Тамар. Како Ви кореспондирате са мислима и осећањима жене која је живела у друго време, мада град Беч јесте заједнички именитељ?

– Сви ми бисмо требали да будемо осетљиви на неједнакости у друштву и да развијамо свест о њима, јер се оне тичу свих људи. Теме о којима Тамар пише, често из личне и интимне перспективе, и те како су опште, јавне и до дан данас актуелне, а ја са Тамар донекле могу да се идентификујем као са женом, мигранткињом и странкињом која размишља и изражава се на нематерњем језику. Она пише поезију из позиције жене и уметнице која своје потребе и жудње не може да оствари. Пише из позиције мајке која подиже две ћерке у послератном грађанском друштву – патријархалном, мизогеном и ксенофобичном. Пише и о доживљеном у Холокаусту, антисемитизму, као и остацима, „сви-реповима” и злодусима тог времена који још и данас постоје. Дружење с њеном поезијом оставља горчину у стомаку, али доноси и радост, јер она поред свих разочарања, пропуста и немогућности и даље слави живот!

Планирате ли нови албум са Квартетом? Такође, каква су вам даља размишљања по питању соло рада?

Јесте све то у плану, али како je живот углавном план Бе, ако не и Це, ја тако сад радим на дуо-пројекту са виолисткињом, вокалисткињом и композиторком Флором Гајселбрехт (Geißelbrecht). Инструменти su нам исти, приступи различити, тако да учимо једна од друге, а истовремено се огледамо једна у другој. То је за нас један леп разговор, на коме и јесте тежиште. Имам идеје и око нових соло програма, између осталог са различитим инструментаријумом који сам углавном користила у позоришту, а у неком даљем кораку замишљам да поново оживим своје „громовско ћемане” (thunder fiddle), које је једна јако једноставна, физички голема и тоном моћна конструкција, за чије су покретање, међутим, потребни време и простор, а и новац.

Марија Витас