БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Добринци Прота Ђорђе с мештанима сачувао 300 година стару дудару
Обишао сам бициклом добар део Војводине, али нигде као у Добринцима нисам видео толику понуду пољопривредних производа испред кућа.
Пред сваком другом капијом продају се бундеве, тикве, дуње, купус, свињска маст...
Према историјским подацима, Добринци су најстарије насеље на подручју румске општине, а до почетка 19. века и једно од највећих места у Срему. Храброст и слободарки дух Добринчана и њихово учешће у Првом и Другом српском устанку су сачувани у записима Нићифора Нинковића рођеног у Добринцима који је био директан сведок и хроничар тих времена. Опис ликова Карађорђа, Књаза Милоша, српских војвода и хајдука, захваљујући њему сачувани су као својеврсна историјска грађа…
Дом културе “Вида Бошковић” у Добринцима личи на све само не на место у којем обитава култура. Велики, некада лепо уређени простор са бином данас је руина. Тужно је што се на његовом улазу налазе две, исто тако запуштене табле са именима очева и дедова садашњих житеља Добринаца који су погинули или убијени у Другом светском рату.
Преко пута Дома културе налази се и једна стара кућа са јако лепом фасадном пластиком са округлим порталом кроз којег се некада улазило у кафић по имену “Dandy” који је, по свему судећи, такође затворен. Српска православна црква у Добринцима као и она у суседним Доњим Петровцима - посвећена је Светом Николи. И њен иконостас је раскошан. Прота Ђорђе ме сачекао испред храма на препоруку заједничког пријатеља Јарослава Ступавског. Прота ми прича како је иконостас током рата био премазан бронзом и усташе га нису извадиле и однеле за Загреб као у случају многих цркава и манастира у Срему.
Црква Светог Николе у Добринцима је подигнута у првој половини 19. века по склапању уговора митровачког зидара Франца Сигла и Црквене општине. Унутрашњост цркве украшена је зидним сликама Петра Чортановића из 1831.
Прота ми прича како је пред крај Другог светског рата у јесен 1944. у торњу цркве било усташко митраљеско гнездо. Партизани су пристизали путем из правца Пећинаца и одједном су видели да их нешто коси, падао је један по један. Митраљез за торња имао је домет пет километара а на 2.000 метара његова паљба била је убитачна. Торањ је тачно преко кровова гледао на пут којим су долазили партизани. Преживели борци су се прегруписали, вратили у Сибач где је била база Црвене армије, узели једну “каћушу” и погодили торањ који је пао и храм је стајао тако деценијама…
- Дошао је мој пријатељ Јарослав и питао: како МК Група може да вам помогне! Рекао сам му да би нам значило фарбање столарије. Он се насмејао: Прото, дајте нешто капитално! И подигнут је нови торањ по угледу на онај срушен 1944 - прича прота Ђорђе Павловић док ме испраћа на путу ка Краљевцима.
Пре четири године прота Ђорђе је заједно са групом мештана решио да дудару у атару њиховог села сачува од заборава и пропадања.
Тек понегде се може наћи права дудара са више стабала. За ону у Добринцима, поред стадиона сеоског Фудбалског клуба „Сремац“ , кажу да је стара око 300 година и да је једна од најстаријих у Европи.
Римско утврђење на 18 хектара
Недалеко од Добринаца налази се археолошко налазиште Солнок. Простире се на површини од 30 хектара. На локалитету се налазе остаци римског војног утврђења, цивилно насеље и некропола.
Прва истраживања овог локалитета изведена су током 1882. Тада је откривен део римске некрополе северно од утврђења. У наставку истраживања 1966. и касније 1983-86. откривени су бројни покретни налази, а на површини земље и данас се могу видети остаци од опека, камена, кречног малтера, архитектонске пластике, мермерне оплате, мозаичких коцкица, опеке са жигом легије као и остали бројни покретни археолошки материјал.
Током 1992. откривено је да се ради о утврђењу на површини од 18 хектара, са 25 истурених квадратних кула које су постављене на 40-45 метара растојања. Утврђење је подигнуто у другом веку, а обновљено у трећем веку. Насеља и некрополе наставили су трајање и у четвртом веку.
Прота Павловић, осим што води духовни живот у селу и окупља своје парохијане, често када скине мантију, ради и многе друге послове како би оживео друштвени живот у селу. Позната је прича да је помогао приликом дизања Фудбалског клуба „Сремац“ из пепела, који сада из године у годину прелази у виши ранг такмичења. Тако је заједно са мештанима, члановима фудбалског клуба и женама из Удружења „Тифани“, вратио стари сјај овој, како каже, најстаријој дудари у Европи.
-Дуд рађа сваке године, плодови се виде, лепи су и здрави, а нико га не купи. Ослади се тек понеко, мало ко од жеље преко лета дође овде да се наједе дудова. Наша деца данас не знају шта је дуд - каже сеоски парох Ђорђе Павловић.
Мештани памте још и дудару у Никинцима и по које стабло у Вогњу. Данас су заборављени, а некада су се мештани села отимали ко ће пре до плодова за чувену ракију дудињару. Тако говори Бранислав Којчин, економ у ФК „Сремац“, који је сам прошле године одгајио и расадио 18 младица дуда, не би ли се сачувао сеоски дрворед…
-Наш стадион је био познат по дудари, тако су га сви и звали по Срему, а и шире. Она је обележила наше детињство и младост, уживали смо овде, брали дуд и јели, а омладина данас ни не зна шта је то. За дудару знају сви који долазе код нас на стадион, који је преко лета у дебелој хладовини, баш захваљујући нашој дудари - каже Светозар Вукајловић, некадашњи фудбалер, данас електричар у ФК „Сремац“ Добринци.
За дуд се, поред тога што је најздравије, каже и да је најпаметније воће, јер последње цвета, тек када се устали топло време. Дугачак је списак храњивих материја које има, као и здравствених тешкоћа које ово воће лечи. А најзанимљивије је то што је ова воћка отпорна на многе штеточине и болести, расте и рађа без хемијских третмана, а мало ко данас застане да се наједе црног, белог или црвеног дуда, који је некада био симбол сваког сремског шора.
Роберт Чобан
