ИНТЕРВЈУ: СУНЧИЦА ШИДО, СЕЛЕКТОРКА GOETHEFEST-а Рефлексија свакодневице

Под слоганом “Оптимистично дезоријентисани” Goethe FEST се одржава од 10. до 13. октобра у Културном центру Београда, а до краја октобра програм се сели и у Нови Сад и Ниш. О овогодишњем програму разговарамо са селекторком програма фестивала Сунчицом Шидо, координаторком програма културе у Goethe-Институту у Београду.

 У уводном фестивалском тексту наводите да мото фестивала “Оптимистично дезоријентисани” поставља између осталог и питање “колико је стварност стварна”. Да ли управо овогодишњи филмови на GoetheFEST-у сугеришу оптимизам у тој дезоријентацији?

- “Дезоријентација” се односи на питање у којој мери смо у стању да се оријен-тишемо или према чему се оријентишемо у хипербрзини промена на дневном, или чак тренутном нивоу, с обзиром на мноштвеност различитих гласова у нама самима и онима око нас, као и веродостојност и количину извора. Да ли смо одређено мишљење или став креирали или је он креиран за нас, а затим одакле, на пример „одоздо“ или „одозго“? Да ли густина магле (друштвених) медија пропушта светло на крају тунела, и до које мере уочавање светла зависи од наше способности да растерамо маглу?

„Оптимизам“ је ту у виду могућег позитивног одговора на последње питање, и у већој или мањој мери је присутан у сваком од филмова у избору. Нови почетак, опроштај и милост у филму „15 година“, воља и снага у филму „С оне стране плаве границе“, потенцијал младости и пријатељства у „Јоњи“, љубав према себи и другима у филму „Из сопствене коже“, (ауто)спознаје „Ђавољег врела“... само су неке од заступљених тема.     

 Ако сагледавамо из жанровске позиције – одражавају ли филмови из ваше селекције жанрове у класичном смислу или су овогодишњи аутори/ке склони жанровском преплитању и експери-ментисању?

- У овогодишњем програму, али и у савременом немачком филму, преплет различитих жанрова је веома присутан. На почетку треба истаћи мишљење Криса Крауса, редитеља, сценаристе и продуцента филма „15 година“ који у свом филму развија психограм високо сензитивне немесис, фуриозне фигуре дубоко повезане са музиком. Он наиме наводи да ни у животу нема жанрова. Живот се састоји из сегмената којима ми накнадно контруишемо смисао. Филм доноси разматрање вредности које у конфликту са светом и у 21. веку има егзистенцијални значај: колико далеко неко може или сме да се иде у освету? Кроз дивљи миксу жанрова, он гони и на размишљање колико је биоскоп значајан за разматрање емоционалних реакција и важност незатварања очију пред стварношћу. 

 Сведоци смо последњих година да, паралелно са еманципацијом жена/мањина у савременом филму, имамо и велики отпор дела филмске публике према свему што је са одредницом “wоке”. Да ли ова “трвења” постоје и на немачкој филмској сцени – фестивалима  или другим догађајима значајним за немачки филм? 

- И на немачкој филмској сцени и фестивалима, попут Берлинала, последњих година приметно је постојање тензија око “woke” тематике, која обухвата питања једнакости и еманципације мањина. Берлинале је био и поприште полемика, нарочито у вези са LGBTIQ+ и про-палестинским изјавама на фестивалу. На пример, ове године на црвеном тепиху и током говора на додели награда било је протеста у вези са израелско-палестинским конфликтом, што је изазвало бурне реакције у јавности и међу политичарима. Такве изјаве биле су подржане од стране дела публике, док су други реаговали негативно, што показује поларизацију која влада у вези са политич-ким темама на фестивалима. Ове поделе се могу повезати са ширим европским трендом, где део публике оштро реагује на теме које промови-шу једнакост и инклузивност. Природно, филмски ствараоци се уметнички, неретко и политички позиционирају кроз тезе, гласове и мета-теме којима се баве.  Што се тиче GoetheFEST-а, одабир филмова свакако рефлектује актуелне друштвене теме. Селекција је руковођена разноликошћу и релевантношћу тема, што потенцијално може да изазове дебате, али то зависи и од контекста и саме публике која долази на фестивал.

Н. Марковић