INTERVJU: SUNČICA ŠIDO, SELEKTORKA GOETHEFEST-a Refleksija svakodnevice

Pod sloganom “Optimistično dezorijentisani” Goethe FEST se održava od 10. do 13. oktobra u Kulturnom centru Beograda, a do kraja oktobra program se seli i u Novi Sad i Niš. O ovogodišnjem programu razgovaramo sa selektorkom programa festivala Sunčicom Šido, koordinatorkom programa kulture u Goethe-Institutu u Beogradu.

 U uvodnom festivalskom tekstu navodite da moto festivala “Optimistično dezorijentisani” postavlja između ostalog i pitanje “koliko je stvarnost stvarna”. Da li upravo ovogodišnji filmovi na GoetheFEST-u sugerišu optimizam u toj dezorijentaciji?

- “Dezorijentacija” se odnosi na pitanje u kojoj meri smo u stanju da se orijen-tišemo ili prema čemu se orijentišemo u hiperbrzini promena na dnevnom, ili čak trenutnom nivou, s obzirom na mnoštvenost različitih glasova u nama samima i onima oko nas, kao i verodostojnost i količinu izvora. Da li smo određeno mišljenje ili stav kreirali ili je on kreiran za nas, a zatim odakle, na primer „odozdo“ ili „odozgo“? Da li gustina magle (društvenih) medija propušta svetlo na kraju tunela, i do koje mere uočavanje svetla zavisi od naše sposobnosti da rasteramo maglu?

„Optimizam“ je tu u vidu mogućeg pozitivnog odgovora na poslednje pitanje, i u većoj ili manjoj meri je prisutan u svakom od filmova u izboru. Novi početak, oproštaj i milost u filmu „15 godina“, volja i snaga u filmu „S one strane plave granice“, potencijal mladosti i prijateljstva u „Jonji“, ljubav prema sebi i drugima u filmu „Iz sopstvene kože“, (auto)spoznaje „Đavoljeg vrela“... samo su neke od zastupljenih tema.     

 Ako sagledavamo iz žanrovske pozicije – odražavaju li filmovi iz vaše selekcije žanrove u klasičnom smislu ili su ovogodišnji autori/ke skloni žanrovskom preplitanju i eksperi-mentisanju?

- U ovogodišnjem programu, ali i u savremenom nemačkom filmu, preplet različitih žanrova je veoma prisutan. Na početku treba istaći mišljenje Krisa Krausa, reditelja, scenariste i producenta filma „15 godina“ koji u svom filmu razvija psihogram visoko senzitivne nemesis, furiozne figure duboko povezane sa muzikom. On naime navodi da ni u životu nema žanrova. Život se sastoji iz segmenata kojima mi naknadno kontruišemo smisao. Film donosi razmatranje vrednosti koje u konfliktu sa svetom i u 21. veku ima egzistencijalni značaj: koliko daleko neko može ili sme da se ide u osvetu? Kroz divlji miksu žanrova, on goni i na razmišljanje koliko je bioskop značajan za razmatranje emocionalnih reakcija i važnost nezatvaranja očiju pred stvarnošću. 

 Svedoci smo poslednjih godina da, paralelno sa emancipacijom žena/manjina u savremenom filmu, imamo i veliki otpor dela filmske publike prema svemu što je sa odrednicom “woke”. Da li ova “trvenja” postoje i na nemačkoj filmskoj sceni – festivalima  ili drugim događajima značajnim za nemački film? 

- I na nemačkoj filmskoj sceni i festivalima, poput Berlinala, poslednjih godina primetno je postojanje tenzija oko “woke” tematike, koja obuhvata pitanja jednakosti i emancipacije manjina. Berlinale je bio i poprište polemika, naročito u vezi sa LGBTIQ i pro-palestinskim izjavama na festivalu. Na primer, ove godine na crvenom tepihu i tokom govora na dodeli nagrada bilo je protesta u vezi sa izraelsko-palestinskim konfliktom, što je izazvalo burne reakcije u javnosti i među političarima. Takve izjave bile su podržane od strane dela publike, dok su drugi reagovali negativno, što pokazuje polarizaciju koja vlada u vezi sa politič-kim temama na festivalima. Ove podele se mogu povezati sa širim evropskim trendom, gde deo publike oštro reaguje na teme koje promovi-šu jednakost i inkluzivnost. Prirodno, filmski stvaraoci se umetnički, neretko i politički pozicioniraju kroz teze, glasove i meta-teme kojima se bave.  Što se tiče GoetheFEST-a, odabir filmova svakako reflektuje aktuelne društvene teme. Selekcija je rukovođena raznolikošću i relevantnošću tema, što potencijalno može da izazove debate, ali to zavisi i od konteksta i same publike koja dolazi na festival.

N. Marković