ИНТЕРВЈУ: ЕРИКА ХЈУЗ, ПРОФЕСОРКА ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ Почетак нечег много већег

Као учесница Форума за истраживање позоришне уметности за децу и младе на прошлонедељном Међународном фестивалу позоришта за децу Суботица, открила је да тренутно ради на томе како се на позоришну уметност одразило бацање атомске бомбе на Хирошиму. Ерика Хјуз је иначе Американка и веома инспиративна саговорница.

 Какво је то „позориште за друштвену промену“?

- У теорији, то је позориште које је у функцији друштвене правде, екологије, права младих… У пракси, то значи да осим што предајем, такође пишем, режирам и радим са младима или за младе. Сарађујем и са музејима, а мојим перформансима покушавам и да се обратим људима који нису позоришни посленици.

 Када сте се одлучили да из праксе пређете у теорију, на факултет?

- Када сам студирала, похађала са драмску школу, у Њујорку. Била сам фокусирана на режију. Имала сам 18. Мислила сам само на једно – Бродвеј (смех). А онда, после две године студија, постало ми је веома досадно, јер сам схватила да што више студирам драму све мање знам о свету. Нисам знала шта бих ја то представила другима. Познавала сам само технике представљања. Променила сам курс и диплому основних студија стекла из историје и енглеске књижевности. Тад сам већ осећала да имам шта да кажем. Мастер и докторске студије сам завршила комбинујући све што сам до тад научила. 

На фестивалу у Суботици видели смо многе промене. Једна од њих је технолошка, постоје представе урађене у техници виртуелне реалности. Ви предајете баш предмет који се тиче промене, па ме занима ваш поглед на дух времена и све што он носи, у односу на позориште?

- Прочитала сам недавно вест Би-Би-Сија о томе како се у многим земљама које имају раширену употребу мобилних телефона и компјутера променио вид, као чуло гледања. Истраживања су апострофирала југоисточну Азију, али и Европу, САД, као земље у којима млади поготово, губе моћ да виде на даљину. Мене то чини запитаном над искуством у театру, где чак и ја кад не понесем наочаре, а седим назад у публици, шкиљим како бих видела шта се дешава на сцени. Ако се људска тела физички мењају како би се прилагодила новим технологијама, онда то значи да ће и позоришни ствараоци, а већ смо видели туце представе овде, правити представе тако да се сви збијемо на сцени и будемо ближе извођачима. То доводи у питање велика гледалишта у актуелним позоришним салама, као и интеракцију која ће бити неопходна наредним генерацијама. 

 Пре него што сте истраживали Хирошиму, познато ми је да сте се бавили утицајем Холокауста на позоришну уметност. Одакле вам таква интересовања?

- Моја деда је био хирург и служио је у америчкој авијацији, а баба је волонтирала у Црвеном крсту. Тако су се упознали, преко океана, у Француској. Вероватно су мислили да су само имали сјајан викенд, али испоставиће се да је то био почетак нечег много већег. Два месеца касније су се нашли у Америци, а затим је рођен мој отац. Деда је био међу првим докторима који је посетио концентрациони логор Матхаусен након рата и он није о томе пуно причао, све док није дошао у доба када само имали невероватно искуство са њим. Преко ТВ-а, 2000. године, када је ТВ имао везу са интернетом, питали смо га шта жели да види, а он је рекао Матхаусен! Када смо нашли мапу логора, он је почео да говори причу о томе шта је доживео тамо, и неким од најтежих одлука које је морао да донесе. И пре тога сам у школи читала „Ноћ“ Елија Визела. Сећам се веома живописних описа „снега“ који је заправо био пепео кремираних. Читајући, почела сам да плачем толико да сутра нисам могла да одем у школу. Никад нисам доживела нешто слично. Мама је од наставнице захтевала да прочитам нешто друго (смех)… Много година после, сада знајући и дедину причу, успела сам да довршим „Ноћ“ и осетила сам спиритуално олакшање, али и одговорност. Када сам матурирала, имала сам „аха!“ моменат увиђајући да нема баш много научних радова на тему Холокауста у дечјем позоришту. Моји ментори су учили заједно са мном и било је то сјајно искуство.

Текст и фото: Игор Бурић