„ИСКУПЉЕЊЕ” – НОВА ПРЕДСТАВА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА Неодољив позив у чистилиште

Григорије Зидар један је од карактеристичних јунака прозе Бранимира Шћепановића. Средовечни мушкарац, обичан, а ипак по нечему наочит, често вођен мотивима који се мимоилазе са средином у којој се налази. Или тачније – у којој се нађе, јер су они углавном на путу. Сетимо се само господина Голуже.

Зидар је чак и камионџија, па му је пут прирођен, али кад једном скрене с њега, наћи ће се у колоплету збивања, круговима пакла, својеврсном чистилишту, како би нашао једини који је човеку потребан - пут искупљења.

Да ствар буде још компликованија, Григорије Зидар се нашао у Нехају, да би тамо открио споменик свом херојском делу које као да је учинио из нехаја. Зашто би му онда требало искупљење? Је ли онда и његово име и презиме носе део загонетке, као и део одговора?

Може се рећи да је Слободан Обрадовић драматизујући ово дело, уједно радећи и као драматург, пратио прекобројне линије које ово дело чине тешким за разумевање. Ако се схвате буквално, што је донекле неминовно, јер наш разум, хајно или нехајно, тражи објашњење, неће се из позоришта изаћи задовољно. Међутим, ако се ослободимо императива рационалног, па и логичког, ствараоци представе на челу са редитељем Вељком Мићуновићем и глумачком екипом коју у главној улози предводи Борис Исаковић, оставиће гледаоца врло позваног да слободно буде збуњен, надомешћујући то лудичком снагом, емотивном дубином и топлином једне људске приче која сву своју метафизичку нелагоду у једном кључном тренутку пренесе као питање друштвене одговорности и у публику. 

Шта то значи? Значи да су успели! 

Вељку Мићуновићу ово није први пут да се на трагу апсурда бави људском егзистенцијом. Можда су само питање вере као спиритуалности, па и друштвене одговорности као очигледног ангажовања у публици једна специфична новост. Мислим на представу “Кафка машин”, такође у Српском народном позоришту.

Борис Исаковић постепено и предано гради лик заљубљеног мушкарца чији занос полако прелази у изгубљеност. Можемо причати о томе како се из овоземљаске реалности прелази у оностраност, кроз коју пукотину, али Борис је учинио да Гриша тако неприметно постане грижа, а његова душа престане да се радује, да су му се чак и физичко обличје, држање, црте лица, глас, промениле током трајања представе. Ако је већ Григорије запео код споменика, жив или мртав, ја ћу слободно и друштвено одговорно, плеонастички рећи да Борис Исаковић заслужује један одмах и сад. Мало је остало глумаца тако великог калибра, а дојадило ми је да их углавном величамо кад постану покојни. 

Гледати како је инспирисано играо Марко Марковић као Станојло, тај враголасти чувар, рибар и скелар људских душа, игру s картама као што код Бергмана се игра партија шаха (“Седми печат”), било је невероватно позоришно задовољство. Театрални контрапункт Борисовој драмској тежини. 

И ређе сцене у којима зналачки наступају Ненад Пећинар, Југослав Крајнов и Марко Савић, биле су за уџбенике глуме. 

Ни име Софије није узалуд у Шћепановићевом делу. Иако “кафанска”, она је једна веома мудра и свевидећа жена. А Марта Береш је игра баш како треба, као девојчицу великог осмеха и још већег жара, провокативног сексепила и љубавне нежности кад је сензибилност преко потребна.   

Игор Бурић