„ISKUPLJENJE” – NOVA PREDSTAVA SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA Neodoljiv poziv u čistilište

Grigorije Zidar jedan je od karakterističnih junaka proze Branimira Šćepanovića. Sredovečni muškarac, običan, a ipak po nečemu naočit, često vođen motivima koji se mimoilaze sa sredinom u kojoj se nalazi. Ili tačnije – u kojoj se nađe, jer su oni uglavnom na putu. Setimo se samo gospodina Goluže.

Zidar je čak i kamiondžija, pa mu je put prirođen, ali kad jednom skrene s njega, naći će se u kolopletu zbivanja, krugovima pakla, svojevrsnom čistilištu, kako bi našao jedini koji je čoveku potreban - put iskupljenja.

Da stvar bude još komplikovanija, Grigorije Zidar se našao u Nehaju, da bi tamo otkrio spomenik svom herojskom delu koje kao da je učinio iz nehaja. Zašto bi mu onda trebalo iskupljenje? Je li onda i njegovo ime i prezime nose deo zagonetke, kao i deo odgovora?

Može se reći da je Slobodan Obradović dramatizujući ovo delo, ujedno radeći i kao dramaturg, pratio prekobrojne linije koje ovo delo čine teškim za razumevanje. Ako se shvate bukvalno, što je donekle neminovno, jer naš razum, hajno ili nehajno, traži objašnjenje, neće se iz pozorišta izaći zadovoljno. Međutim, ako se oslobodimo imperativa racionalnog, pa i logičkog, stvaraoci predstave na čelu sa rediteljem Veljkom Mićunovićem i glumačkom ekipom koju u glavnoj ulozi predvodi Boris Isaković, ostaviće gledaoca vrlo pozvanog da slobodno bude zbunjen, nadomešćujući to ludičkom snagom, emotivnom dubinom i toplinom jedne ljudske priče koja svu svoju metafizičku nelagodu u jednom ključnom trenutku prenese kao pitanje društvene odgovornosti i u publiku. 

Šta to znači? Znači da su uspeli! 

Veljku Mićunoviću ovo nije prvi put da se na tragu apsurda bavi ljudskom egzistencijom. Možda su samo pitanje vere kao spiritualnosti, pa i društvene odgovornosti kao očiglednog angažovanja u publici jedna specifična novost. Mislim na predstavu “Kafka mašin”, takođe u Srpskom narodnom pozorištu.

Boris Isaković postepeno i predano gradi lik zaljubljenog muškarca čiji zanos polako prelazi u izgubljenost. Možemo pričati o tome kako se iz ovozemljaske realnosti prelazi u onostranost, kroz koju pukotinu, ali Boris je učinio da Griša tako neprimetno postane griža, a njegova duša prestane da se raduje, da su mu se čak i fizičko obličje, držanje, crte lica, glas, promenile tokom trajanja predstave. Ako je već Grigorije zapeo kod spomenika, živ ili mrtav, ja ću slobodno i društveno odgovorno, pleonastički reći da Boris Isaković zaslužuje jedan odmah i sad. Malo je ostalo glumaca tako velikog kalibra, a dojadilo mi je da ih uglavnom veličamo kad postanu pokojni. 

Gledati kako je inspirisano igrao Marko Marković kao Stanojlo, taj vragolasti čuvar, ribar i skelar ljudskih duša, igru s kartama kao što kod Bergmana se igra partija šaha (“Sedmi pečat”), bilo je neverovatno pozorišno zadovoljstvo. Teatralni kontrapunkt Borisovoj dramskoj težini. 

I ređe scene u kojima znalački nastupaju Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov i Marko Savić, bile su za udžbenike glume. 

Ni ime Sofije nije uzalud u Šćepanovićevom delu. Iako “kafanska”, ona je jedna veoma mudra i svevideća žena. A Marta Bereš je igra baš kako treba, kao devojčicu velikog osmeha i još većeg žara, provokativnog seksepila i ljubavne nežnosti kad je senzibilnost preko potrebna.   

Igor Burić