О КЊИГАМА ЕСЕЈА КОЈЕ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ Шкодљив је и мед ако отрова има у себи!
Зли демијург, Емил М.Сиоран (Дерета)
Сви они читаоци који се још нису били опоравили од читалачког стреса после Сиоранове збирке Кратак преглед распадања, једва су чекали ново „мисаоно рвање“ са аутором филозофских есеја за које је најлакше рећи да се савршено надовезују на античко начело Срећан је онај који се није родио. О каквој се књизи ради, да се видети само и из ове једине Сиоранове опаске у којој је сама срж његових свепромишљања: Можемо бити сигурни да ће ХХI век, много напреднији од нашег, на Хитлера и Стаљина гледати као на невинашца. По Сиорану, лепо нам се пише! Како нама, тако и онима после нас.
Есеји о уметности (Матица српска и СКЗ)
Књига садржи есеје који обухватају драмску, музичку и ликовну уметност. Најпре драмска уметност. Издваја се текст Јована Стерије Поповића „О театру и театралним делима“. Јер, Јован Стерија Поповић, између осталог, записао је и ово: „Шкодљив је мед, ако отрова у себи има; а каква је шала, где се прелести и скаредности у ласкаву хаљину облаче да нам пријатније постану! Пак за овај разврат срца и нарави треба обшинство (публикум!) јошт и да плате.“ О музичкој уметности препоручује се есеј Исидоре Секулић „Вагнер – Ниче“. Дакле, „упознајемо“ се са односом великана, али и њиховим карактерима. Исидора пише: „Од њих двојице, уосталом, који се у доба пријатељства били заклели да ће остати верни лепоти и моћи трагедије и у уметности и у животу, Ниче је, ваља рећи истину, већи витез од Вагнера. Ниче се сурвао у најстрашнију, доиста грчки судбинску трагедију, и платио за све свима: Богу, буржујима, Христу, Немцима, свима над којима је свирепствовао, па је платио и Вагнеру. Вагнер, напротив, то је један од најсрећнијих тиранина на свету.“ Што се тиче ликовне уметности, доминира есеј о умећу Саве Шумановића а из пера Тодора Манојловића.
Текст краси једноставан наслов „Слике Саве Шумановића“. И, ево Манојловићевог писаног драгуља: „Шумановић се надовезује ту, начелно, на велике декораторе и монументалисте ренесанса, на једног Рубенса, у погледу колористичке снаге и опште формалног ефекта слике, на једног Ботичелија, у схватању, у осећању женске лепоте, оних својих љупких, витких и раздраганих девојачких фигура – а, најзад, ваљда и на једног Луку Сињорелиа, у пластичној, строго тектонској конструкцији актова. Наравно, све то кроз једну присно модерну осећајност и смелим сопственим сликарским средствима.“ Да, о томе се ради. Сви ми и треба да се надовезујемо на оне пре нас, али, морамо овладати и сопственим средствима. Дакле, „Есеји о уметности“, књига из које се учи. Упамтимо: Шкодљив је мед, ако отрова у себи има!
О потреби уметности, Ернст Фишер (Градац)
Фишерову збирку чине огледи: Функција уметности, Постанак уметности, Уметност и капитализам, Садржина и форма и Изгубљена и откривена стварност. Самом темом, издваја се оглед о „губљењу стварности“, о којој је, по Фишеровом писању, први говорио немачки романтичар Лудвиг Тик. По Лудвигу, пак, „губљење стварности, које само нејасно осећамо у романтичко доба, израсло је у главни проблем у јако индустријализовано позно капиталистичко доба“. Даље читамо о отуђењу човека од таквог света. О пребацивању самој уметности да „уништава стварност“; о мноштву гледишта а једноликости саме мисли; о илузирном свету Свакога и Никога, и слично. Али, налазимо и Фишерово мишљење да „У борби против одвратности позног буржоаског романа и у тражењу економије, чистоте и лакоће форме, Франц Кафка је развио наративан метод у којем су ситне појединости повезане да би створиле слабе обрисе који навешћују стварност. Кафка је једном писао о жени коју је волео: `Споља – бар каткад – све што видим од Ф.само је неколико ситних детаља, толико их је мало да се лако могу набројати. То је оно што њен лик чини тако јасним, чистим, спонтаним, изражајним па ипак, у исто време тако ваздушастим.` По овом начелу је он цртао своје карактере и ситуације“, закључује Ернст Фишер. Зар вам ово не изгледа застрашујуће? Стварност се, дакле, своди само на ситне детаље. На Овде и Сада који заједно јесу наша једина циљана тачка. Напред се не сме, назад не може. И, хоће ли нам Фишерова тврдња помоћи при поновном лутању кроз Кафкине незгодне књижевне лавиринте? Хоћемо ли слободније тумачити Кафкину прозу која је и (само)настала ради достизања перфекције? Прозе која јесте коначан и потпун сусрет уметности и писања и знака једнакости између њих?Јер, још смо на путу Кафкиног дела, оно се изучава и проучава, оно се препоручује и подиже до крајњих књижевних висина, оно је непоновљиво, и тачка. И, није ли коначно дошло време да се упитамо. Шта (кукавни) да радимо ако је Кафка пронађену „изгубљену стварност“ однео са собом у гроб? То би био Крај приче, зар не? А о потреби уметности говоримо - да се разумемо!
Милан Р. Симић