O KNJIGAMA ESEJA KOJE SE NE ZABORAVLJAJU Škodljiv je i med ako otrova ima u sebi!

Svi oni čitaoci koji se još nisu bili oporavili od čitalačkog stresa posle Sioranove zbirke Kratak pregled raspadanja, jedva su čekali novo „misaono rvanje“ sa autorom filozofskih eseja za koje je najlakše reći da se savršeno nadovezuju na antičko načelo Srećan je onaj koji se nije rodio. O kakvoj se knjizi radi, da se videti samo i iz ove jedine Sioranove opaske u kojoj je sama srž njegovih svepromišljanja: Možemo biti sigurni da će HHI vek, mnogo napredniji od našeg, na Hitlera i Staljina gledati kao na nevinašca.  Po Sioranu, lepo nam se piše! Kako nama, tako i onima posle nas.

Eseji o umetnosti (Matica srpska i SKZ)

Knjiga sadrži eseje koji obuhvataju dramsku, muzičku i likovnu umetnost. Najpre dramska umetnost. Izdvaja se tekst Jovana Sterije Popovića „O teatru i teatralnim delima“. Jer, Jovan Sterija Popović, između ostalog, zapisao je i ovo: „Škodljiv je med, ako otrova u sebi ima; a kakva je šala, gde se prelesti i skarednosti u laskavu haljinu oblače da nam prijatnije postanu! Pak za ovaj razvrat srca  i naravi treba obšinstvo (publikum!) jošt i da plate.“  O muzičkoj umetnosti preporučuje se esej Isidore Sekulić „Vagner – Niče“. Dakle, „upoznajemo“ se sa odnosom velikana, ali i njihovim karakterima. Isidora piše: „Od njih dvojice, uostalom, koji se u doba prijateljstva bili zakleli da će ostati verni lepoti i moći tragedije i u umetnosti i u životu, Niče je, valja reći istinu, veći vitez od Vagnera. Niče se survao u najstrašniju, doista grčki sudbinsku tragediju, i platio za sve svima: Bogu, buržujima, Hristu, Nemcima, svima nad kojima je svirepstvovao, pa je platio i Vagneru. Vagner, naprotiv, to je jedan od najsrećnijih tiranina na svetu.“  Što se tiče likovne umetnosti, dominira esej o umeću Save Šumanovića a iz pera Todora Manojlovića. 

Tekst krasi jednostavan naslov „Slike Save Šumanovića“. I, evo Manojlovićevog pisanog dragulja: „Šumanović se nadovezuje tu, načelno, na velike dekoratore i monumentaliste renesansa, na jednog Rubensa, u pogledu kolorističke snage i opšte formalnog efekta slike, na jednog Botičelija, u shvatanju, u osećanju ženske lepote, onih svojih ljupkih, vitkih i razdraganih devojačkih figura – a, najzad, valjda i na jednog Luku Sinjorelia, u plastičnoj, strogo tektonskoj konstrukciji aktova. Naravno, sve to kroz jednu prisno modernu osećajnost i smelim sopstvenim slikarskim sredstvima.“ Da, o tome se radi. Svi mi i treba da se nadovezujemo na one pre nas, ali, moramo ovladati i sopstvenim sredstvima. Dakle, „Eseji o umetnosti“, knjiga iz koje se uči.  Upamtimo: Škodljiv je med, ako otrova u sebi ima!                                        

O potrebi umetnosti, Ernst Fišer (Gradac)

Fišerovu zbirku čine ogledi: Funkcija umetnosti, Postanak umetnosti, Umetnost i kapitalizam, Sadržina i forma i Izgubljena i otkrivena stvarnost. Samom temom, izdvaja se ogled o „gubljenju stvarnosti“, o kojoj je, po Fišerovom pisanju, prvi govorio nemački romantičar Ludvig Tik. Po Ludvigu, pak, „gubljenje stvarnosti, koje samo nejasno osećamo u romantičko doba, izraslo je u glavni problem u jako industrijalizovano pozno kapitalističko doba“. Dalje čitamo o otuđenju čoveka od takvog sveta. O prebacivanju samoj umetnosti da „uništava stvarnost“; o mnoštvu gledišta a jednolikosti same misli; o iluzirnom svetu Svakoga i Nikoga, i slično. Ali, nalazimo i Fišerovo mišljenje da  „U borbi protiv odvratnosti poznog buržoaskog romana i u traženju ekonomije, čistote i lakoće forme, Franc Kafka je razvio narativan metod u kojem su sitne pojedinosti povezane da bi stvorile slabe obrise koji navešćuju stvarnost. Kafka je jednom pisao o ženi koju je voleo: `Spolja – bar katkad – sve što vidim od F.samo je nekoliko sitnih detalja, toliko ih je malo da se lako mogu nabrojati. To je ono što njen lik čini tako jasnim, čistim, spontanim, izražajnim pa ipak, u isto vreme tako vazdušastim.` Po ovom načelu je on crtao svoje karaktere i situacije“, zaključuje Ernst Fišer. Zar vam ovo ne izgleda zastrašujuće? Stvarnost se, dakle, svodi samo na sitne detalje. Na Ovde i Sada koji zajedno jesu naša jedina ciljana tačka. Napred se ne sme, nazad ne može. I, hoće li nam Fišerova tvrdnja pomoći pri ponovnom lutanju kroz Kafkine nezgodne književne lavirinte? Hoćemo li slobodnije tumačiti Kafkinu prozu koja je i (samo)nastala radi dostizanja perfekcije? Proze koja jeste konačan i potpun susret umetnosti i pisanja i znaka jednakosti između njih?Jer, još smo na putu Kafkinog dela, ono se izučava i proučava, ono se preporučuje i podiže do krajnjih književnih visina, ono je neponovljivo, i tačka. I, nije li konačno došlo vreme da se upitamo. Šta (kukavni) da radimo ako je Kafka pronađenu „izgubljenu stvarnost“ odneo sa sobom u grob?  To bi bio Kraj priče, zar ne? A o potrebi umetnosti govorimo - da se razumemo! 

Milan R. Simić