ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Пребројавање чокота

У бившој братској републици он је деценијама смањиван, а у Србији упорно повећаван. Тамо негде, давних деведесетих прошлог века, на свим скуповима виноградара то је прећутно објашњавано нашом жељом да се прикључимо Европској унији. Наивно, верујући да ће се то брзо догодити, било је важно да у том тренутку имамо што веће површине под виновом лозом. Затечено стање се није смело повећавати. Јавно се говорило, писало и тврдило да имамо више од стотину хиљада хектара. 

Стварност је, нажалост, била сасвим другачија. То су године у којима је наше виноградарство и винарство, због неразумне политике вођене према сељаку, доживело филоксерну судбину. Политика заснована на великим социјалистичким винаријама за које ће сељаци производити грожђе, а њима самима бити забрањено да производе вино, претворило се у велику пљачку. Виногради су масовно напуштани и крчени, брзином коју ни статистичари нису били у стању да прате и региструју.

Двадесетак великих индустријских винарија у Србији трагично су завршиле. Изузетак су Чока и Рубин, донекле Вршачки виногради, Ердевик. У пламену неспретно вођене приватизације нестале су и њихове плантаже лозе. Сећам се задружног подрума у Иригу.

На најлепшим потесима „царице планине”, како је песник Лаза Костић, називао Фрушку гору, задруга је имала близу 400 хектара младих модерних плантажа, гајених као цвеће у питару. О њима је бринуо врсни виноградар Раде Коларов, а грожђе прерађивао енолог Јован Попов у елитна и демократска вина, цењена и тражена и за најизбирљивије трпезе. Смртну казну није преживео ни један једини чокот. 

У међувремену ЕУ је повукла свој ембарго на подизање нових винограда. Са својим винима кренула је на исток, на кинеско тржиште, пре свега, видећи у њему велику шансу за пласман својих вишкова. Не подсећа ли вас то на римског цара Домициана и забрани подизања винограда у винским провинцијама чија вина су била озбиљна конкуренција Риму. Пробао је ту царску, својом царском одлуком, поништио, па је винова лоза опет добила станарско право на Фрушкој гори и другим виноградним крајевима римског царства.

Попут Пробовог земана, тако је у новије доба, коме смо и ми сведоци, почела ренесанса нашег виноградарства. Али на новим концепцијама. Сад је сељак главни ослонац тог новог препорода. Уместо великих индустријских винарија носиоци развоја производње грожђа и вина су мале савремене породичне винарије. 

Држава је одрешила кесу и пружила шансу свима који то желе да се укључе у повратак чокота тамо где му је одувек било место, где се свијао хиљадама година. Нуди повољне кредите и бесповратна средства за подизање винограда, куповину лозних калемова, жице, стубова, опреме за обраду земље и прераду грожђа. Даје велика неповратна средства и за подизање малих савремених винарија. 

Испуњава све захтеве виноградара и винара који су деценијама узалудно тражени у доба покојне ex/Yu. Вино које сад производе искључиво приватници више није у категорији алкохолних производа него прехрамбених, што их је ослободило многих пореза и давања држави. Укида се ранији Закон о одређивању цена вина, по коме је о томе одлучивала само држава. Нема више ни забрана о рекламирању. 

Уз све те повољности, повратак лози не иде ни приближно очекиваним темпом. Настави ли се садашња садња само по пар стотина хектара годишње, Србији ће требати још пуно времена да се врати у светску кућу вина у којој је у прошлости имала своје значајно место. Са садашњих око 500 регистрованих винарија, ми нисмо „земља вина”, како обично волимо да се титулишемо. Вина која оне производе немају мане, па наши љубитељи вина, којих је мало али их је све више, често морају да посежу за страним капљицама.

Разговарајући на ову тему на недавно одржаним Данима вина у Баноштору чуо сам занимљиво мишљење једног постаријег Сремца. На примедбу да у нашим винаријама више нема лоших вина, али да их је премало и Србија је жедна рекао ми је: „Крива је и држава, која превише милује и толерише наше винаре.

Готово да их моли да се озбиљније посвете чокоту. Све им је дала, омогућила им је да саде винограде, ево сад им је нашла и купце за њихова вина, а они нам узвраћају, истина добрим, али прескупим и за европске мерила. Сви би желели да буду Романо-Конте, да богато живе од два-три хектара винограда.”

Заговорницима ширења винове лозе највећи савезник је овогодишње лето које је управо на измаку. У одмеравању снага са најтоплијим месецима и сушом само је чокот, од свог биља које се гаји на Фрушкој гори, изашао као победник. Са родом као у просечним годинама. Уочили су то и неки позвани стручњаци, који су на свој начин проговорили о вину, о томе колико га немамо. (О томе идуће недеље).