VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Isti­na o vi­nu

 I do­da­je da je to naj­ma­nja po­vr­ši­na pod ak­tiv­nim vi­no­gra­di­ma u okru­že­nju sa re­gi­o­nal­nim su­se­di­ma. Uz na­po­me­nu da ima­mo gu­sti­nu vi­no­gra­da od sa­mo 0,1 po­sto: če­ti­ri pu­ta ma­nju od Hr­vat­ske i šest pu­ta od Slo­ve­ni­je. Ukup­na pro­iz­vod­nja u 2018. bi­la je 281.000 hek­to­li­ta­ra što je 2,1 pu­ta ma­nje od Slo­ve­ni­je i de­set pu­ta od Austri­je. I naj­ma­nja je u po­re­đe­nju sa su­sed­nim ze­mlja­ma. 

A go­di­šnje se sma­nju­je za 3 po­sto. U to vre­me S. Ma­ke­do­ni­ja je ima­la 22,7 hi­lja­da hek­ta­ra vi­no­gra­da, Hr­vat­ska 28, Auz­stri­ja 45 i Ma­đar­ska 64 hi­lja­de hek­ta­ra. Ume­sto ovih po­ra­ža­va­ju­ćih broj­ki, u na­šim me­di­ji­ma i, uop­šte, u svim raz­go­vo­ri­ma o gro­žđu i vi­nu re­dov­no se ba­ra­ta s dru­gim, ma­nje bol­nim po­da­ci­ma. Po nji­ma Sr­bi­ja ima iz­me­đu 20 i 30 hi­lja­da hek­ta­ra pod sve­tom bilj­kom lo­zom. Ra­di se se o po­lu­i­sti­ni. Iza nje sto­ji Re­pu­blič­ki za­vod za sta­ti­sti­ku. 

An­ke­tom nje­go­vih po­pi­si­va­ča o struk­tu­ri po­ljo­pri­vred­nih ga­zdin­sta­va u Sr­bi­ji oba­vlje­ne 2018. go­di­ne oni su utvr­di­li da u Sr­bi­ji, bez Ko­so­va i Me­to­hi­je, pod vi­no­gra­di­ma ima 20.466 hek­ta­ra. Do tog bro­ja do­šlo se ta­ko što u Vi­no­gra­dar­ski re­gi­star mo­ra­ju bi­ti upi­sa­ni svi oni „vi­no­gra­di” ko­ji do­stig­nu 0,1 hek­ta­ra ili ako sta­vlja­ju gro­žđe u pro­met na tr­ži­šte bez ob­zi­ra na ve­li­či­nu vi­no­gra­da ko­ji ob­ra­đuju. 

A ta­kvih je u 2018. go­di­ni bi­lo 4.374. Re­gi­stro­va­nih vi­na­ra je bi­lo 12,5 pu­ta ma­nje. Ta­ko se zbra­ja­njem svih čo­ko­ta i po ba­šta­ma ve­li­či­ne 100 kva­drat­nih me­ta­ra i vi­še do­šlo da po­me­nu­te ci­fre od pre­ko 20.000 hek­ta­ra. Me­đu nji­ma je i 6,7 hi­lja­da ak­tiv­nih vi­no­gra­da ko­ji se ga­je is­klju­či­vo za vi­no.

Vin­sku žeđ Sr­bi­ja je pri­mo­ra­na da ga­si uvo­zom ka­plji­ce tu­đeg sun­ca. Uvoz vi­na sna­žno se po­ve­ća­va. Uglav­nom jef­ti­nih vi­na, naj­vi­še iz S. Ma­ke­do­ni­je. Nje­gov udeo u na­šoj po­tro­šnji ve­ći je od 50 po­sto. U ma­lo­pro­da­ji ona do­mi­ni­ra­ju i ko­li­či­nom i pri­hva­tlji­vi­jim ce­na­ma.

Dr­ža­va je sve to na vre­me uoči­la i re­a­go­va­la ni­zom me­ra ko­ji­ma je sti­mu­li­sa­la po­vra­tak lo­zi. O to­me je bi­lo re­či pro­šle ne­de­lje u ovoj ko­lum­ni. Či­nje­ni­ca je da vi­no­gra­da­ri Sre­ma i dru­gih vi­no­gra­dar­skih kra­je­va vekovi­ma una­zad ni­su ima­li po­volj­ni­je uslo­ve za vi­no­gra­da­re­nje. 

Lo­za je od­u­vek bi­la nji­hov naj­o­da­ni­ji pri­ja­telj i uzda­ni­ca ka­ko mi je, svo­je­vre­me­no, na­dah­nu­to go­vo­rio Mi­la­din Ka­li­nić, pred­sed­nik Skupšti­ne op­šti­ne Srem­ski Kar­lov­ci, čo­kot je sve­ti iz­da­nak bla­go­rod­ne ze­mlje na bre­go­vi­ma Fru­ške go­re već vi­še od 17 ve­ko­va. Bio je i ostao sto­žer ži­vo­ta mno­gih kar­lo­vač­kih na­ra­šta­ja. 

Na nje­ga se osla­njao ne sa­mo dom Kar­lov­ča­na, ne­go je na nje­mu zi­dan i te­melj kar­lo­vač­ke kul­tu­re, a sve su to sto­že­ri srp­ske du­hov­no­sti: pr­va srp­ska gim­na­zi­ja, pr­va po­zo­ri­šna pred­sta­va kod Sr­ba, jed­na od naj­sta­ri­jih bo­go­slo­vi­ja u pra­vo­slav­nom sve­tu, kar­lo­vač­ke drev­ne cr­kve i pa­la­te...

I kad smo već u Sre­mu, pa­de mi na pa­met je­dan pe­snik ko­ji je za Fru­šku go­ru re­kao da ona za nje­ga ni­je ge­o­graf­ski po­jam, da je ona ma­la i da je ima sa­mo ta­mo gde ima vi­no­gra­da. Ako bi to pri­hva­ti­li kao me­ri­lo, on­da ona ni­kad ni­je bi­la ma­nja ne­go da­nas. Čak, ni za ze­ma­na Tu­ra­ka.

I, za­i­sta dok čo­vek ho­da nje­nim bre­go­vi­ma, sta­za­ma i če­lo­pe­ci­ma, ne mo­že da se ne za­pi­ta ko­ji se to mi­ra­kul do­go­dio da na tim div­nim po­te­si­ma, u toj mi­kro­kli­mi, ti­pu ze­mlji­šta i nje­go­vom bo­gat­stvu (bo­lje re­ći si­ro­ma­štvu za ra­tar­sku pro­iz­vod­nju), stam­be­no pra­vo do­bi­jaju ku­ku­ruz, pše­ni­ca, so­ja, še­ćer­na re­pa, čak. A čo­ko­ta nig­de. 

Još dav­ne 1973. go­di­ne na ovoj pla­ni­ni je ura­đe­na re­jo­ni­za­ci­ja vi­no­gra­dar­skih te­re­na. Ta­da je, ka­ko je pi­sao dr Si­ma La­zić, po­vu­če­na gra­ni­ca iz­me­đu vi­no­gra­dar­skih i ra­tar­skih te­re­na sa jed­ne (do­nje gra­ni­ce), i vi­no­gra­dar­skih i šum­skih te­re­na sa dru­ge stra­ne. Ova dru­ga gra­ni­ca već odav­no po­sto­ji u ka­ta­stru. 

Iz­me­đu ove dve gra­ni­ce je osta­lo vi­no­gra­da­ri­ma na ras­po­la­ga­nju ukup­no 62.239 hek­ta­ra ze­mlji­šta. Ako od ove ve­li­ke po­vr­ši­ne od­bi­je­mo 10 po­sto na na­se­lja, pu­te­ve, do­li­ne, po­to­ke itd., za vi­no­gra­da­re­nje osta­je 55.000 hek­ta­ra. Te, 1973. go­di­ne, ka­ko je pi­sao ve­li­ki struč­njak, autor ču­ve­ne vin­ske sor­te si­le, Si­ma La­zić, u Sre­mu je bi­lo 6.655 hek­ta­ra vi­no­gra­da. Da­nas ih ne­ma ni hi­lja­du.

Sve­do­ci smo sil­nih pri­ča o su­ši, šte­ta­ma od vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra, kli­mat­skim pro­me­na­ma, pro­ce­na o šte­ta­ma ko­je su na­ne­še­ne po­ljo­pri­vre­di ovog naj­to­pli­jeg le­ta, ka­ko se tvr­di, naj­to­pli­jeg ot­kad se me­re i re­gi­stru­ju me­te­o­ro­lo­ške po­ja­ve. Naj­ma­nje se go­vo­ri o to­me da li nas to pri­ro­da opo­mi­nje i sa­ve­tu­je u kom prav­cu da me­nja­mo svo­je po­na­ša­nje.

Ume­sto što pro­ce­nju­je­mo šte­te od kli­mat­skih ne­pri­li­ka u vre­me ber­be, mo­žda bi mu­dri­je bi­lo o to­me raz­mi­šlja­ti pre do­no­še­nja od­lu­ke o ko­ri­šće­nju ze­mlji­šta s ko­jim ras­po­la­že­mo. Čo­kot nas ve­ko­vi­ma uve­ra­va gde se on naj­bo­lje ose­ća. I nu­di nam naj­vi­še ako ga po­slu­ša­mo. 

Čo­kot je, ka­žu Fran­cu­zi, pa­triot­ska bilj­ka. Još su fran­cu­ski ge­ne­ra­li go­vo­ri­li su im naj­bo­lji i naj­s­prem­ni­ji voj­ni­ci iz vi­no­gra­dar­skih kra­je­va. „Ne­ma vi­na, ne­ma voj­ni­ka”, go­vo­rio je Na­po­le­on.