ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Име Срема

Прошле суботе, одржана је пета по реду, која је као и све претходне била права прилика да покаже да су Фрушка гора и њени брежуљци наше златне полуге. Нажалост, још неискоришћена. Њена вина одушевљавају својом лепотом и племенитошћу. 

Својом свежином, својим лепим бојама које су, не само особитост сорте, него и доказ узорне винфикације, потакла је, и секретара привреде Покрајинске владе Војводине, Ненада Иванишевића, да уместо уобичајених куртоазних фраза, приликом отварања ове јединствене чортановачке смотре примети оно што је сваки винопија негованог укуса осећао на свој начин. 

Као и сваки честити Херцеговац, он је с мало речи, које је тешко цитирати, рекао како су наши винари успели да у производњи сунчеве капљице достигну каквоћу вина која су својим изобиљем арома и необичним и слатким богатством у устима достигли светске нивое за којима смо до јуче жудели и клањали им се.

Има их који се са њим можда неће сложити у потпуности, па би их подсетио на мишљење Леона Додеа, сина познатог француског писца Алфонса „Да свако треба да пије у првом реду домаће вино, продукт свога краја. На то вино организам је научен по баштини наших дедова”.

 Додајем да је и лето време када се највише може уживати у винима свога краја. Уз поховане тиквице, гренадир марш (на суво), мусаку и друга наша лака домаћа јела не требају нам кјанти, шатои, барикирани шардонеи и друга вина с „лептир машнама”, из дрвених бачви, одлежала и однегована на талогу, дозреваних у мрачним и прохладним подрумима, у тишини и тами.

Наше домаће, младо вино ће поховане тиквице учинити богатијим од најцењенијих светских винских великана. Лети нам управо оне требају, а не скупа кухиња и помодне лудости престижних ресторана.  Летње врућине су за наша вина. Време кад она немајуј озбиљну светску конкуренцију. 

Кад кажемо вина, обично мислимо на сремска.

Није некаква фраза тврдња да кроз векове ни једно друго пиће није у Срему успело одузети примат вину. Сремац пије разумно. Вино је постало саставним делом његовог оброка али и стимуланс за добро расположење. Његова свакодневна потреба. Сремски Карловци постали су печат нашег виноградарства и винарства. После Другог светског рата Карловци су „смрдели на тамјан” и деценијама нису имали своје вино. Изгубљену веру у државу требало је вратити.

Пре непуних тридесет година, мој колега са студија, један од истинских великана у дугој историји српског виноградарства, др Влада Ковач, позвао ме да оценимо тридесетак узорака карловачких винара које је председник општине Миладин Калинић прикупио као кандидате за оцењивање на предстојећем Новосадском сајму. Били смо сами. У тишини. Дегустирали смо полако. Само за два узорка дали смо пролазну оцену. 

Сва остала вина имала су толико мана (цикнулост, мирис по бачви, оксидисаност, којешта друго) да за оцењивање није требало готово никакво знање, сваки љубитељ вина са минимумом негованог укуса оценио би их исто као и нас двојица. Пролазну оцену добили су само Кишов и Рошин грашац. Данас, у Сремским Карловцима и читавом Срему има близу хиљаду етикета различитих вина. По најстрожијем критеријуму међу њима би тешко било елиминисати два лоша. Треба ли више за илустрацију о скоку какав је направљен за тако мало времена. 

У разговорима вођеним на прекрасној тераси Станковићеве виле највише је било речи о овогодишњој преурањеној берби неких сорти, пре свега белих, и месец дана. То за стручњаке, познаваоце животних циклуса чокота, заправо, није никакво изненађење, ни аларм од тзв. климатских промена. Зна се да од просечног тренутка цватње и оплодње до завршетка раста бобице и његове физиолошке зрелости треба око 100 до 130 дана, а да то разгобље за сорте друге епохе траје око 115 дана. 

Тако се већ у доба цватње, крајем маја или почетком јуна, може говорити о времену бербе с просечном грешком од плус-минус седам дана. Или: кроз дуги низ година праћења утврђено је да од тренутка појаве шарка до физиолошке зрелости грожђа прође у просеку 35 дана, с тачношћу од плус-минус 3 до 5 дана. 

За бербу је битна технолошка зрелост, а то је тренутак када је грожђе као винска сировина постигло такве физикалне и хемијске особине које омогућавају његову прераду у жељену каквоћу вина. За производњу белих, технолошка зрелост наступа раније, док је за црна боље ако грожђе делимично презре.

Уз све похвале организаторима чортановачких сусрета винара и нас који волимо вино, један од мојих саговорника приметио је да би у време бербе, а поготово у годинама каква је ова, још драгоценије било посетити сремске винограде, да се види  како чокот у „краљици планини” одолева сунцу и његовим тропским врућинама. У септембар, они су ушли зелени и моћни као гора, стењући под отежалим гроздовима.