Нинине мустре: Никако
Када ме питају како сам, најчешће одговарам са: „Доста добро” имајући у виду чињеницу да стварност коју креирам својим речима не разликује потврдну реченицу од негације, те вешто избегавам уобичајену фразу: „Није лоше”.
Њоме се служи већина људи, ваљда у покушају да буду скромни и да не изазову завист уколико некоме кажу да су добро. Много тога радимо погрешно, плашећи се да нас неко „не урекне” или да „не чује зло”, несвесни да самим спомињањем, исто то зло управо призовемо у свој живот, како год се то манифестовало.
Недавно сам листи непожељних, а уобичајених израза додала и „никако”. Чула сам тај израз више пута од особе која је пролазила кроз ходник и сваки пут сам се тужно насмејала, јер је стално на питање „како си” одговарала са: „А, никако!” И како онда да јој било шта крене од руке тога дана ако стално понавља то своје „никако”? Па, никако!
Ако бисмо на све своје речи обраћали пажњу као да су молитве, што у суштини и јесу, приметили бисмо да су нам молитве редовно услишене, али ми се ни не сећамо шта све у току дана изговарамо, па се зато изненађујемо када нам у стварност долази нешто што не желимо.
То нам се дешава и због тога што напредујемо једино када смо суочени са изазовима, јер решавајући проблеме ми се развијамо и растемо као људска бића, али свакако много тога сами у живот призовемо изговарајући речи којих нисмо ни свесни, него их тако из навике као папагаји понављамо.
Замислите само какве су тек речи које користимо док размишљамо, када смо сами са собом и ни због кога не морамо да се устручавамо и бирамо речи! Колико огорчености, незадовољства и критике буде у тим унутрашњим дијалозима које водимо сами са собом или са замишљеним ликовима, добро још и пролазимо у животу.
Када се само сетим тих момената у којима кињим себе како сам нешто погрешила или како изгледам или како се понашам, па себе грдим, па сам незадовољна, па само што ми муње не извирују из главе колико сам љута и очајна. Било је таквих момената, море једно!
Тек када сам упорним вежбањем почела да увиђам шта сама себи радим, а ништа конструктивно наравно, него само вртим стару плочу једних те истих критика што на свој, што на туђи рачун, полако сам научила да обраћам пажњу шта ми се догађа као последица таквог размишљања и донела чврсту одлуку да нешто променим.
За почетак да престанем да кињим себе потпуно некорисним мислима, а онда и да обратим пажњу на то каквим се речима служим и могу ли да им нађем неку лепшу или бар мекшу замену уколико су грубе. Хајде да видимо како одговарамо на „Како си?”, којим речима и са којим осећајима, па онда да вежбамо да свој живот барем речима оплеменимо. То је добар почетак да много тога променимо и да уместо никако, будемо доста добро, а све више и одлично.
Нина Мартиновић Армбрустер
