Ninine mustre: Nikako
Kada me pitaju kako sam, najčešće odgovaram sa: „Dosta dobro” imajući u vidu činjenicu da stvarnost koju kreiram svojim rečima ne razlikuje potvrdnu rečenicu od negacije, te vešto izbegavam uobičajenu frazu: „Nije loše”.
Njome se služi većina ljudi, valjda u pokušaju da budu skromni i da ne izazovu zavist ukoliko nekome kažu da su dobro. Mnogo toga radimo pogrešno, plašeći se da nas neko „ne urekne” ili da „ne čuje zlo”, nesvesni da samim spominjanjem, isto to zlo upravo prizovemo u svoj život, kako god se to manifestovalo.
Nedavno sam listi nepoželjnih, a uobičajenih izraza dodala i „nikako”. Čula sam taj izraz više puta od osobe koja je prolazila kroz hodnik i svaki put sam se tužno nasmejala, jer je stalno na pitanje „kako si” odgovarala sa: „A, nikako!” I kako onda da joj bilo šta krene od ruke toga dana ako stalno ponavlja to svoje „nikako”? Pa, nikako!
Ako bismo na sve svoje reči obraćali pažnju kao da su molitve, što u suštini i jesu, primetili bismo da su nam molitve redovno uslišene, ali mi se ni ne sećamo šta sve u toku dana izgovaramo, pa se zato iznenađujemo kada nam u stvarnost dolazi nešto što ne želimo.
To nam se dešava i zbog toga što napredujemo jedino kada smo suočeni sa izazovima, jer rešavajući probleme mi se razvijamo i rastemo kao ljudska bića, ali svakako mnogo toga sami u život prizovemo izgovarajući reči kojih nismo ni svesni, nego ih tako iz navike kao papagaji ponavljamo.
Zamislite samo kakve su tek reči koje koristimo dok razmišljamo, kada smo sami sa sobom i ni zbog koga ne moramo da se ustručavamo i biramo reči! Koliko ogorčenosti, nezadovoljstva i kritike bude u tim unutrašnjim dijalozima koje vodimo sami sa sobom ili sa zamišljenim likovima, dobro još i prolazimo u životu.
Kada se samo setim tih momenata u kojima kinjim sebe kako sam nešto pogrešila ili kako izgledam ili kako se ponašam, pa sebe grdim, pa sam nezadovoljna, pa samo što mi munje ne izviruju iz glave koliko sam ljuta i očajna. Bilo je takvih momenata, more jedno!
Tek kada sam upornim vežbanjem počela da uviđam šta sama sebi radim, a ništa konstruktivno naravno, nego samo vrtim staru ploču jednih te istih kritika što na svoj, što na tuđi račun, polako sam naučila da obraćam pažnju šta mi se događa kao posledica takvog razmišljanja i donela čvrstu odluku da nešto promenim.
Za početak da prestanem da kinjim sebe potpuno nekorisnim mislima, a onda i da obratim pažnju na to kakvim se rečima služim i mogu li da im nađem neku lepšu ili bar mekšu zamenu ukoliko su grube. Hajde da vidimo kako odgovaramo na „Kako si?”, kojim rečima i sa kojim osećajima, pa onda da vežbamo da svoj život barem rečima oplemenimo. To je dobar početak da mnogo toga promenimo i da umesto nikako, budemo dosta dobro, a sve više i odlično.
Nina Martinović Armbruster
