НИНИНЕ МУСТРЕ: Комуне
Дуже време ме занима могућност живота у неким новим, самоодрживим заједницама.
Пратим групе које о томе пишу, пратим и људе који су имали покушаје да у таквим заједницама живе, а и оне који су се вратили уобичајеном животу у граду, након неуспелих покушаја. И недавно једна жена објави краћи текст о томе, у којем је поделила своје искуство, а моје се мишљење подудара са њеним искуством.
Деценијама се већ говори о великим променама на планети и како да их што безболније прођемо. Ми, људи, бежимо од бола на разне начине, ја сам права мајсторица за покушаје избегавања бола, али сада већ имам довољно искуства да схватам да без бола нема никакве промене нити напредовања, јер је бол још увек (док не постанемо мало развијенија бића) једини начин да се покренем да нешто код себе променим, ма колико сурово то сада звучало.
Догађа се у разним крајевима света да људи покушавају да побегну од разних ситуација које их у друштву притискају тако што ће да побегну негде далеко. Они пронађу неколицину истомишљеника и почну нови живот у новој заједници у којој деле иста уверења, исти систем вредности, поштују природу и њене законе и теже ка хармонији, миру и животу у складу са природом. Али, наравно, своју људску природу понесу са собом. Колико год да желе да нешто промене, они ипак том променом места пребивалишта не могу да промене себе.
Са собом понесу све своје страхове, комплексе, нервозе и поремећаје који врло брзо изађу на површину. Будући да смо ми људи сви једни другима огледала, па видећи у другима оно што не препознајемо код себе, ми уместо да потражимо узроке за одређене проблеме у себи, посежемо за оптуживањем других, или околности у којима се нађемо. И тако се и у тим заједницама, врло брзо људи заваде око свега и свачега, тензије почну да расту и целокупна идеја која је у почетку лепа и квалитетна, распрши се и нестане.
Онда се заједнице распадају и људи се врате кућама, или наставе потрагу за неким другачијим уточиштима. А уточиште морамо да створимо у нама самима пре него што покушамо да га пронађемо негде споља.
Због тога и те бројне заједнице тешко успевају, јер ми људи већином још увек нисмо достигли потребан ниво свесности да престанемо да узроке за било шта непожељно у животу тражимо споља. Управо о томе говори и жена коју сам споменула.
Има још времена за све нас, сигурна сам у то. Све лошији услови живота и све веће незадовољство у којем живимо неумитно нас тера да се мењамо, да тражимо нова решења и да освестимо колика је моћ у нама. Зато ме радује што сам у сопственом животу стигла најзад и до тачке када болне ситуације више не избегавам, него их користим да себе преиспитам, да ојачам и да се развијам, па да једнога дана потпуно свесно са неколицином сличних људи, један лепши и квалитетнији живот креирам.
Нина Мартиновић Армбрустер