ПРИЧА О КЊИГАМА Пут у средиште библиотеке
Колико само стрепње у дечјим срцима изазива неизвесно путовање кроз мрачну, непознату и тајанствену шуму, поготово уколико се ти мали јунаци зову Ивица и Марица?
И како само читаоцима, не само деци, него (чак) и одраслима, гнев изазивају птичице које су појеле баш сваку драгоцену мрвицу хлеба и тако спречиле јунаке чувене бајке браће Грим да пронађу пут који би их одвео кући? Све је страшно и неизвесно на том мрачном путу, чак толико да се вештичја замка, кућица од колача, доживљава као сламка спаса.
Путовање је можда и најчувенији и највише коришћен покретача радње у бајкама, причама и романима. Јасон и аргонаути у потрази за златним руном, Одисеј на вишегодишњем узбудљивом путовање у покушају да се врати на Итаку, Апулејев јунак претворен чаролијом у магарца, на сталном путу и у низу догодовштина, док покушава да поврати људско обличје, Волтеров Кандид лута светом у покушају да пронађе најбољу филозофију живота, а слична судбина задесила је и чувеног Тила Ојленшпигела, да и не спомињемо барона Минхаузена који је увек на путу јер његове спектакуларне лажи захтевају не само много дрскости и маште, него и много простора на светској позорници. Стивенсонови јунаци плове по топлим, чудним морима и посећују егзотична острва из снова увек хладних Европљана, а плови на великим једрењацима и скромни Робинсон Крусо док чека да “да му се деси” судбинско острво. На јунаке “Моби Дика” не треба ни трошити речи, толико је тога о њима судбинског изрекао сам Мелвил, а путовања су у историји светске књижевности толико честа да осим морских пустоловина, јунаци стижу и на Месец у ромаљну “Пут на Месец” Жила Верна, који је, такође, неке од својим јунака упутио у подморске пустоловине у “20.000 миља под морем”, одлетели су балоном на “Тајанствено острво”, а неки су се нашли и на “Путовању у средиште земље”, док јунаци Толкиновог “Господара прстенова” бивају присиљени да путују у Мордор. А шта тек рећи за невероватна “Гуливерова путовања” Џонатана Свифта? Шта рећи, уосталом, када на велика путовања одлазе чак и декадентно успорени јунаци Џејн Остин, додуше углавном они секундарни, “без којих се може”, и који повремено ишчезавају из романа мучећи се на дугим путовањима обилазећи своје плантаже у колонијама, док се они главни, попут Елизабет Бенет из “Гордости и предрасуда” тек помало мучи у дрндавим кочијама док путује на величанствени Пемберли, посед ћудљивог Дарсија.
У новијој књижевности на загонетним путовањима у потрази за ишчезлим сновима и надама затичемо почесто јунаке Жан-Мари Гистава Ле Клезија, у романима у којима се понављају чудеса првобитног, необичног, тајног (“Трагалац за златом”, “Карантин”). Чудеса потврђена ловом на хоботнице, потрагом за закопаним гусарским благом, еротском страшћу за препланулом дивљом лепотицом. Или страшним болестима, грозницом, карантином на изолованим острвима, колонијалном трговином конзервама говедине и кантама са петролејом. У свету који је већ дуго толико глобално познат, Ле Клезио проналази пределе индиго боја, ројеве чудноватих птица и хук запенушаних таласа који једу огољене, пустошне хриди настањене људима без наде: пустиња или острво, не мења превише на ствари - човек је заробљен, бачен у свет који му не припада, у свет који је карантин. Приче су то о робљу, шећерној трсци, о негдашњој величини и умирању у једном истеклом времену – нисмо заборавили “Срце таме” Џозефа Конрада! – које је, симболично означило живот (али и смрт) Рембоа, разапетог између векова. Јунаци су се затекли у сну од којег је остало само прамење: “све је остало празнина тог канала и те реке, те обале, где непознати мушкарци и жене бесконачно чекају да крену ка земљи која не постоји”.
Да је путовање важно као покретач радње у роману потврдио је недавно и Владимир Пиштало у “Песми о три света”, нешто раније појавила се и антологија “Из воза у причу” која је сачинила Гордана Влаховић, а приче о путовању возом потписују, између осталих, Момо Капор, Филип Давид, Милутин Ж. Павлов, Милисав Савић, Перо Зубац, Давид Албахари, Васа Павковић, Михајло Пантић... А Илија Бакић у новом роману “Краут или саће” узима за јунака алхемичара и песника Јакопуса Краута, а заправо се бави митским временом, добом у којем су светом лутали јунаци у потрази за непознатим: непознате земље, непознати процеси и недовољно познат смисао живота.
Пловити се мора, а живети није неопходно: шта је читав (наш) живот ако није једно велико путовање?
Ђорђе Писарев